Родна равноправност - заштита животне средине и одрживи развој 

Жене чине више од половине свjетског становништва. Више су осиромашене у односу на мушкарце, а остварују непроцјењиве доприносе одржавању заједница широм свијета и управљању биодиверзитета земље и природних ресурса. Упркос њиховој веома значајној улози, њихов допринос остаје потцијењен и игнорисан. Истраживања показују да су еколошке опасности међу главним узроцима глобалне смрти и болести човјечанства, као и да терет тешког живота и лоших животних услова најчешће пада на жене и дјецу, посебно у мање развијеним земљама.

Жене представљају веома важну улогу у одрживом развоју, те је потребно промовисати рад и  учешће жена у свим областима заштите животне средине и одрживог развоја. Достизање родне равноправности може бити један од најбољих начина унапређења животне средине и одрживог развоја.Глас жена је веома важан за будућност и опстанак свијета.

Постоји глобални недостатак свијести о међусобном односу заштита животне средине и људски опстанак на планети Земљи. Ово веома значајно питање различито посматрају жене и мушкарци.  Упркос чињеници да је велика пажња усмјерена на то питање у посљедњих неколико деценија, на локалном, националном и међународном нивоу многи остају збуњени или неадекватно информисани. У неким земљама је проблем погоршан недостатком образовних материјала и медија који су доступни за људе свих нивоа образовања, чиме се спречава мобилизација јавног дјеловања за заштиту животне средине. Ово важи и у односу на родне разлике људског утицаја на животну средину.
 
Већина досадашњих истраживања процјене штете по животну средину нису уводили родну перспективу и не вреднује се једнако допринос мушкараца и жена у заштити животне средине. Како би се родна перспектива интегрисала у област заштите животне средине и иницијативе за одрживи развој важно је да се:

 1) смањи негативан утицај одређених економских и друштвених активности на животну средину подизањем свијести међу мушкарцима и женама у погледу везе између њихових установљених облика производње и потрошње (укључујући енергију, воду, и био-ресурсе)
2) смањи потрошња природних ресурса кроз промоцију иновативних родно одговорних рјешења за еколошке проблеме у оквиру националних стратегија одрживог развоја;
 3) убрза унапређење и еколошки развој, исплативих технологија и метода, као и њихова распрострањена употреба од стране мушкараца и жена кроз пружање економских подстицаја.

Зашто се истражују везе између родне равноправности и животне средине?

Историјски контекст за дискусије о родној равноправности и животној средини, на примјер, деградација еко-система, губитак биодиверзитета, загађења, исцрпљивање ресурса, као и нагомилавање отпада, различито третирају

Главна питања родне равноправности и заштите животне средине
 
1. Сиромаштво
2. Безбједност хране
3. Родна подјела рада
4. Знање, култура и моћ
5. Становништво, репродуктивна права и здравствене заштите
6. Шумски ресурси
7. Енергија
8. Одржива пољопривреда и пољопривредни систем
9. Земљишне реформи, те права на имовину/земљиште
10. Водени ресурси
11. Заједничко власништво и управљање ресурсима
12..Миграције и расељавање
13. Предузетништво
14. Наука и технологија
15. Тржишна економија и индустријализација
16 . Однос према природи
17. Глобални женски покрет за заштиту животне средине (еко-феминизам)
18. Род, животна средину и развој

Жене и мушкарци имају различито искуство у погледу еколошких проблема. Они нису једнако укључени у рјешевање таквих проблема, они су различито погођени у односу на утицај животне средине, и они обично немају једнаке могућности да утичу на промјену или ефекте. Истраживања Уједињених нација показују да жене нису биле укључене у доношење одлука о великим друштвеним промјенама које се тичу заштите животне средине, као што су политичке акције за урбанистичко планирање, израда еколошких стратегија, водо-снабдијевање, еколошка истраживања, мобилност и потребе жена и дјеце итд.

Глобално кључне активности у области родне равноправности и заштите животне средине и одрживог развоја укључују:

- имплементацију и даљи развој метода за систематско интегрисање родне перпсективе и специфична родна питања у интердисциплинарна еколошка истраживања;
- развој родних односа у оквиру концепта друштвеног односа према природи;
- развој и примјену процјене утицаја на мушкарце и жене у области истраживања и јавних политика;
-  увођење родног мејнстриминга (gender mainstreaming) у поменутим областима;
-пружање научне експертизе за увођење и праћење имплементације родне равноправности у области заштите животне средине;
- Процјене утицаја програма и мјера за заштиту животне средине и одрживог развоја на жене и мушкарце, дјечаке и дјевојчице.

Иако је на први свјетској конференцији о женама, „Жене и животна средина“ 1975 (Мексико Сити), јавност први пут упозната са овом темом, тек  1980-их да владе и агенције за развој су постале активне на овом пољу, те почел разматрати питања родне равноправности  у својим програмима заштите животне средине и управљање природним ресурсима. Глобално је закључено  да је потребно унаприједити активно учешће жена и интегрисати родна питања у еколошке политике и акције, јер су то кључне одреднице за реализацију обавеза из Пекиншке Платформе за акцију (1995), Свјетскиог самита о одрживом развоју (2002) и Миленијумских циљева развоја. Ипак, дискриминаторне праксе, предрасуде и ставови и даље су укоријењени у овим областима.

-Родне разлике су евидентне у коришћењу и управљању природним ресурсима, те неједнаки односи у породици, заједници, друштву итекако утичу на приступ жена ресурсима;
-Родне разлике су евидентне и у смислу знања и стручности у области животне средине, те, познавања специфичних ресурса и еколошких проблема;
-Родне разлике су евидентне у одговорности и управљању, посједовању имовине, ресурса и права на финансијска средства;
-Родне разлике су евидентне у перцепцији околине и перцепције природе и тежине проблема животне средине.
Све горе наведено доказује да је потребно проводити акције и програме који доприносе родној равноправности у области  заштите животне средине и одрживог развоја.

Екофеминизам је друштвени покрет који повезује еколошки и феминистички покрет. Научнице и активисткиње као што су Vandana Šiva (Индија), Arijel Salleh (Аустралија), Marija Mies (Немачка) и Glorija Goldštajn (САД) се сматрају најважнијимм представницама екофеминизма.  Екофеминизам се развија у 80-тих година прошлог вијека у западним „прогресивним“ интелектуалним круговима. Екофеминисткиње/екофеминисти испитују и залажу се против друштвене неједнакости, сексизма, расизма и деструкције природе у циљу подизања свијести о родној равноправности у области заштите животне средине и одрживог развоја.  Еколошки покрети слажу се с екофеминизмом јер је узрок деградације животне средине и неравноправности исти модел структурирања моћи у друштву, те да живимо у свијету у којем је еколошка равнотежа озбиљно пољуљана, а структуре моћи у готово свим друштвима свијета нису равномјерно распоређене, односно жене су најчешће субординиране. Упркос научно потврђеним чињеницама о немилосрдној деградацији природе и
даље се наставља неразумни поход на природу, која и данас у 21. вијеку за човјека представља само ресурс, објекат намијењен искључивом искориштавању од стране човјека-субјекта.
Неким случајевима женске иницијативе

Неки свјетски примјери акција жена за очување животне средине кроз историју

- Прва  историјски забиљежена акција жена које су жељеле да заштитте природу се десила прије отприлике 300 година када је, у Раџастану, Индија, жена Амрита Деви протестововала против сјече дрвећа које би служило за изградњу палате за Махараџе. Страдала је приликом великих протеста од организованих од стране локалних сељака. Амрита Деви припадала је „Bishnoi“ заједници, који је позната по својој љубави према природи.
- „Chipko“ покрет се такође  борио против  сјече дрвећа у Индији, који је окупљао на стотине жена које су „грљењем“ дрвећа спречавале сјечу од стране локалних извођача радова. Покрет је привукао велику пажњу јавности средином 1970-тих, и то углавном под руководством Гаура-е Деви, 50-годишње неписмене жена.
- У Јапану,  1950. године, Накабару жене и Санроку жене су снажно протестовале против загађења изградње индустријских објеката и електрана у Тобата региону. Резултат њиховх протеста и акција су биле значајне мјере за спречавање загађења које доносе органи локалне власти и корпорације.
- У Кенији, „Grinbeltu“ покрет је основала Vangari Maathai. Покренут на Дан планете Земље од стране Националног савјета жена 1977. године.  Њихова еколошка кампања је организовала мобилизацију хиљаде жена које су садиле аутохтоног дрвеће. Покрет се проширио и на друге земље кроз пан-афричке земље Зелене мреже.
- У Бразилу је 1964. године основана женска организација „ACAO Democratica Feminina gaucha (ADFG)“, која се касније развила у „Пријатељи Земље Бразил“.  Њигов главни циљ је био да се промовише друштвена промјена за једнаке могућности, а од 1974. године су постали активно укључени у заштиту животне средине, углавном кроз протесте против кориштења отровних хемисјких супстанци у пољопривреди, као и кроз лобирање за заштиту животне средине путем закона.
- На Тајланду, Tunjai Deetes је основала „Фондацију за развој“, која је иницирала одрживи развој у 28 села у пет племенских група. Као резултат њеног вођства и посвећености, многа племена су развила добре моделе бриге о заједници, те сада служе као национални модели одрживе пољопривреде и очување природних ресурса.

Жене и климатске промјене

На жене, посебно оне у сиромашним земљама, различито утичу  климатске промјене у односу на мушкарце. Оне су међу најугроженијим, дјелимично због тога што у многим земљама оне чине већи удио пољопривредне радне снаге, а дијелом и због тога што оне имају мањи приступ ресурсима и могућностима остваривања прихода. Жене управљају домаћинствима и брину за чланове породице, те су  често ограниене у смислу мобилности и чешће страдају од природних катастрофа. Суша и поплаве отежавају женама да раде и да својој породици обезбиједе храну, воду и енергију за своје домове. Дјевојчице су принуђене да напуштају школу да помогну мајкама са овим задацима. Такође жене су мање заступљене на мјсетисма одлучивања и управљања поготово тамо гдје се се одлучује о питањима управљања природним ресурсима, заштити животне средине и одрживом развоју. Овај циклус сиромаштва и родне неравноправности итекако их онемогућава да се ефикасно баве климатским промјенама.

Преглед домаћих и међународних правних стандарда за равноправност полова у области заштите животне средине и одрживог развоја:

- Гендер акциони план Босне и Херцеговине - Област "Гендер и одрживи околиш"
 

- Пекиншка декларација и Платформа за акцију (1995) - Област „Жене и околиш“

Људска су бића у центру интереса у смислу одрживог развоја. Она имају право на здрав и продуктиван живот у хармонији с природом. Жене имају основну улогу у развоју одрживих, те еколошки исправних потрошачких и производних узуса и приступа управљању природним ресурсима, како је признато у Конференцији о природној средини и развоју Уједињених народа и Међународној конференцији о становништву и развоју. Свијест о смањењу ресурса, деградацији природних система и опасностима од загађујућих супстанци је значајно порасла током претходне деценије. Ови погоршавајући услови уништавају крхке еко системе и узрокују удаљавање заједница, посебно жена, од продуктивних активности и увећавају пријетњу за сигурно и здравп природно окружење. Сиромаштво и деградација природне средине уско су међусобно повезани. Док је посљедица сиромаштва једна врста стреса околиша, главни узрок сталног погоршања глобалне животне средине је неодржив начин потрошње и производње, нарочито у индустријализованим земљама, што је разлог за озбиљну забринутост, јер се тиме погоршавају и сиромаштво и неуравнотеженост. Повећање разине мора, што је посљедица глобалног затопљења, озбиљна је и директна пријетња људима који живе у острвским земљама и обалнимм подручјима. Употреба супстанци које смањују разину озона, као што су производи с клорофлуороугљицима, халонима и метилбромидима (од чега се прави пластика и пјене), озбиљно утиче на атмосферу, омогућавајући да претјеране количине штетних ултраљубичастих зрака доспијевају до Земљине површине. То оставља озбиљне посљедице на здравље људи, тако да се појављује већи број случајева рака коже, оштећење вида и слабљење имунолошких система. То такође оставља озбиљне посљедице на природу, укључујући штету за усјеве и живот у океану. Све ће државе и људи сарађивати на основној задаћи, задаћи сузбијања сиромаштва као незамјењивог услова одрживог развоја, у сврху смањивања разлика у стандарду живота и што успјешнијег испуњавања потреба већине људи свијета. Урагани, тајфуни и друге природне катастрофе, те поред тога, уништавање ресурса, насиље, избјеглиштво и друге посљедице ратова, оружаних и других сукоба, кориштење и проба нуклеарног наоружања, те стране окупације могу такође допринијети деградацији природног околиша. Погоршање природних ресурса узрокује помјерање заједнице, нарочито жена, од послова којима се ствара приход, те се тако увелико увећавају размјере неплаћеног рада. И у градским и у сеоским подручјима посљедица деградације природне средине јесу негативни учинци на здравље, добробит и квалитету живот цјелокупног становништва, посебно женске дјеце и жена свих старосних доба. Посебна пажња и признање треба дати улози и посебном положају жена које живе у сеоским подручјима и онима које раде у пољопривредном сектору, гдје им приступ обуци, природним и продуктивним ресурсима, кредитима, развојним програмима и структурама може помоћи у ширењу учествовања у одрживом развоју. Ризици везани за природну средину у домаћинству и на радном мјесту могу имати несразмјеран утицај на здравље жена због тога што су жене на другачији начин подложне отровном дјеловању различитих хемикалија. Тај ризик по женско здравље је посебно висок у градским подручјима, као и у подручјима с ниским дохотком, гдје постоји висока концентрација индустријских објеката који загађују околиш. Путем управљања и кориштења природних ресурса жене осигуравају егзистенцијалну подршку својим породицама и заједницама. Као потрошачи и произвођачи, те оне који се брину и образују чланове своје породице, жене имају важну улогу у унапређењу одрживог развоја - својом бригом за квалитету и одрживост живљења за садашње и будуће генерације. Владе су изразиле своју оријентацију ка стварању нове развојне парадигме, којом би се интегрисала еколошка одрживост везано за равноправност међу половима и правду кроз генерације.  Жене и даље најчешће нису прусутне на свим мјестима политичког  одлучивања и управљања природним ресурсима и природним околишом, њиховом очувању, заштити и рехабилитацији, а њихова искуства и вјештине у заговарању и праћењу одговарајућег управљања природним ресурсима пречесто остају маргинализовани у тијелима која одлучују, као и у образовним институцијама и агенцијама везаним за заштиту животне средине на руководећој разини.
Жене се ријетко обучавају као стручњакиње које управљају природним ресурсима са способностима  као што су планерке кориштења земљишта, стручњакиње из области пољопривреде, шумарства, мора и правнице у области екологије. Чак и у случајевима гдје се жене професионално обучавају у овим областима,  оне су често недовољно  присутне у институцијама, у својствима у којима могу доносити политичке одлуке на државном, регионалном и међународном нивоу. Често жене не учествују равноправно у управним, финанцијским и корпорацијским институцијама, чије одлучивање на најнепосреднији начин погађа квалитету природне средине. Даље, постоје институционалне слабости у координацији између женских невладиних организација и државних институција које раде на питањима природне средине. Жене често играју веома важну улогу улогу преузимају вођство у промовисању еколошке етике, смањењу кориштења ресурса, те поновном кориштењу и рециклирању ресурса, чиме се на најмању разину своди количина отпада и претјерана потрошња. Жене имају посебно моћну улогу у погледу утицаја на доношење одлука везаних за одрживу потрошњу. Поред тога, женски допринос управљању природном средином, укључујући кампање међу омладином и широким народним масама за заштиту околиша, често се одиграва на локалном нивоу разини, гдје је најпотребнија и најпресуднија децентрализована акција на питањима заштите животне средине. Жене, посебно домородачке жене, посједују посебно знање о управљању еколошким везама и крхким екосистемима. Жене у многим заједницама осигуравају главну радну снагу за егзистенцијалну подршку, укључујући производњу морске хране; стога је њихова улога од пресудне важности за осигурање хране и прехрану, унапређење егзистенције и неформалних сектора, те очување природне средине. У одређеним регијама жене су, најстабилније припаднице заједнице, јер мушкарци често траже посао на удаљеним мјестима, остављајући жене да чувају природу и осигуравају адекватну и одрживу прерасподјелу ресурса у оквиру домаћинства и заједнице. За стратешке дјелатности које су битне за здраво управљање околином потребан је свеобухватан, мултидисциплинаран и мултисекторски приступ. Учествовање и вођство жена од основне су важности за сваки аспект тога приступа. На одржаним глобалним конференцијама Уједињених народа о развоју,  истакнуто  је да политике одрживог развоја које не укључују жене и мушкарце једнако на дугорочној основи неће бити успјешне.  Потребно је да жене активно учествују  у одлучивању и управљању на свим нивоима у вези са стварањем знања и еколошком едукацијом. Женска искуства и допринос еколошки здравом природном окружењу морају стога бити од посебне важности на дневном реду за двадесет први вијек. Одржив развој ће бити магловит циљ ако се не призна и не подржи допринос жена у управљању природном средином. У раду на рјешавању непостојања адекватног признања и подршке доприносу жена очувању и управљању природним ресурсима и чувању природне средине, владе и други званичници би требали промовисати активну политику усмјеравања родне перспективе у све политике и програме, укључујући, у складу с потребама, и
анализу посљедица по жене и по мушкарце прије доношења одлука.