Европска унија је 1997. године дефинисала свој Регионални приступ према земљама Југоисточне Европе, а Савјет министара Европске уније утврдио је политичке и економске услове за развој билатералних односа са појединим земљама региона. БиХ од 1997. године ужива преференцијални трговински третман у односима са Унијом, који подразумијева могућност либерализованог пласирања производа из БиХ на тржиште Европске уније, уз задржавање одређених, прије свега квантитативних ограничења на увоз појединих, за Унију "осјетљивих" категорија производа (текстил, јунетина, неки пољопривредни производи итд.). Децембра 2000. године, усвајањем тзв. аутономних трговинских мјера од стране Савјета министара Европске уније, повлаштени третман пласирања босанскохерцеговачке робе на тржиште Уније је додатно проширен на готово 95% категорија производа.
За постављање БиХ на европски пут у раној фази значајне су и Декларација ЕУ о специјалним односима са БиХ из јуна 1998. године, затим Одлука Савјета министара БиХ из марта 1999. о покретању иницијативе за приступање БиХ Европској унији, као и Резолуција Парламентарне скупштине БиХ о европским интеграцијама и Пакту стабилности из августа 1999. године, те доношење Мапе пута 2000. године са смјерницама за БиХ од чијег испуњења је зависило приступање изради Студије изводљивости, а на основу тога и отпочињање преговора за закључење Споразума о стабилизацији и придруживању. У каснијој фази, од значаја је Студија изводљивости из 2003. године (Извјештај Европске комисије Савјету министара ЕУ о спремности БиХ за отпочињање преговора са ЕУ о Споразуму о стабилизацији и придруживању), затим одлука Савјета министара ЕУ о отпочињању преговора са БиХ о Споразуму о стабилизацији и придруживању из 2005. године.
У мају 1999. године Европска унија је покренула Процес стабилизације и придруживања, као нови модел развоја односа са земљама региона западног Балкана и којим су обухваћене Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и Албанија, а који садржи специфичне захтјеве за регију у цјелини и за сваку државу региона појединачно. У оквиру Процеса, свака држава се вреднује и оцјењује према сопственим заслугама и резултатима у провођењу политичке, економске и законодавне реформе, од чега зависи и њено даље напредовање на путу европских интеграција.
Процес стабилизације и придруживања, који је Европска унија осмислила и понудила државама западног Балкана, разликује се од ранијег концепта придруживања који је примјењен на државе централне и источне Европе, те балтичког подручја које су у пуноправно чланство Европске уније ступиле 01. маја 2004. године: Словенија, Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка, Естонија, Литванија, Летонија и Естонија, односно 01. јануара 2007. године: Бугарска и Румунија и које су потписале тзв. Европске споразуме / Споразуме о придруживању. (Малта и Кипар су такође ушле у чланство Уније 2004. године, али нису биле обухваћене тзв. Европским споразумима, већ ранијим Споразумима о придруживању из 1970., односно 1972. године). Такав споразум је садржавао само једну компоненту - придруживање, док овај нови модел, који је понуђен државама западног Балкана, прије придруживања садржи и јаку компоненту стабилизације, коју је Европска комисија увела због недавне ратне прошлости региона. Стабилизација се односи како на унутрашње прилике саме државе, тако и на стање региона у цјелини.
У регионалном контексту, Процес стабилизације и придруживања је компатибилан са разним регионалним иницијативама, какав је био Пакт стабилности Југоисточне Европе, односно Комитет за сарадњу који га је наслиједио.
Обзиром на ове двије основне компоненте Процеса стабилизације и придруживања, њиме се:
· даје политички оквир за трајну стабилизацију региона, при чему један од главних елемената Процеса представља јачање регионалне сарадње, јер се од држава, потенцијалних кандидата, очекује спремност да сарађују са земљама из свог окружења, и
· отвара могућност за европску перспективу држава овог подручја, јер је сврха Процеса и да се наведеним државама помогне да испуне неопходне критеријуме како би могле да напредују на путу европских интеграција и постану кандидати за пуноправно чланство, односно, кроз сам Процес се обезбјеђује вишеструка подршка у њиховој припреми за прикључење ЕУ.
Сам Процес садржи три основна елемента:
1. Споразум о стабилизацији и придруживању,
2. финасијску подршку кроз CARDS/IPA програм како би се реализовали циљеви из Споразума и
3. аутономне трговинске мјере у циљу помоћи привредном развоју БиХ.
Процес, у основи, даје оквир за повећану либерализацију трговине, финансијску и економску помоћ Уније, одржавање редовног политичког дијалога, сарадњу у домену правосуђа и унутрашњих послова, и уопште институционалну сарадњу, као и нову форму уговорних односа кроз Споразум о стабилизацији и придруживању чијим потписивањем држава уговорно потврђује статус потенцијалног кандидата за чланство у Унији, а који је, иначе, на политичком и декларативном нивоу државама региона додијељен на Самиту ЕУ у Санта Мариа де Феири, јуна 2001. године.
Суштински, али и формално, земљама региона улазак у процес придруживања Европској унији омогућава Споразум о стабилизацији и придруживању, чије закључење подразумијева неколико радњи:
· преговарање, односно вођење преговора за закључење Споразума,
· парафирање и потписивање Споразума након успјешно окончаних преговора и усаглашавања његовог текста,
· потписивањем Споразума на снагу ступа Привремени споразум који обухвата аранжмане из Споразума о стабилизацији и придруживању у области либерализације трговинских односа, правила конкуренције, саобраћајној политици, јавним набавкама и државној помоћи. Привремени споразум ступа на снагу по убрзаној процедури и не подлијеже поступку ратификације, јер су трговинска питања у надлежности Заједнице, па за његово ступање на снагу није потребна ратификација у свим државама чланицама ЕУ,
· ратификација Споразума од стране држава чланица Уније, Европског парламента и Босне и Херцеговине, а процес ратификације може трајати до двије године,
· ступање Споразума на снагу и његова имплементација, односно испуњавање обавеза преузетих Споразумом,
· а потом би логично слиједиле и радње које се односе на виши статусни ниво – стицање статуса кандидата за пуноправно чланство, те стицање статуса државе чланице ЕУ, а те радње су:
o подношење захтјева за признање статуса кандидата за пуноправно чланство,
o нови упитник Европске комисије,
o преговори о приступању према утврђеним поглављима,
o испуњење критеријума за чланство.
БиХ је закључила Споразум о стабилизацији и придруживању са европским заједницама и њиховим државама чланицама 16. јуна 2008. године, а Привремени споразум је ступио на снагу 01. јула 2008. године. „Цјелокупни“ Споразум о стабилизацији и придруживању је у процесу ратификације, а у датом моменту преостала је још његова ратификација у две земље чланице Уније, те се очекује да би могао ступити на снагу до краја 2010., односно почетком 2011. године.
наставак: Програми / механизми помоћи