Помоћ Министарства просвете и културе и колега музичара из Новог Сада и Београда, и када је у питању стваралаштво и извођаштво, учинили су да, после неколико година спорадичног деловања (слично као у случају, сада већ на почетку друге деценије успешног рада, Војвођанских симфоничара), реализација једног великог интерпретативног подухвата буде могућа и, чак, својим нивоом превазиђе разумљиве скромне економске могућности средине и многе велике проблеме организационе, техничке и друге природе.

Млада Бањалучка филхармонија и одабрани чланови хорова из неколико градова Републике Српске („Јединство“ и „Бањалучанке“ из Бање Луке, „Вила“ из Приједора, Мешовити хор Музичке академије у Источном Сарајеву) добили су за свој најновији извођачки пројекат моралну и материјалну подршку политичке и шире културне јавности, а само тако може доћи до успеха у области уметности, посебно, музике. Остварени резултат тим је битнији и респектабилнији јер га с ентузијазмом организују и креирају људи којима је напредак окружења у којем живе изнад личних интереса, што посматрамо с уважавањем, и то не само с аспекта стимулативног подржавања таквог рада и постигнутог учинка. Стога је наш утисак, и без таквих „олакшавајућих“ околности (али рачунајући и допринос уметника из Српског народног позоришта у Новом Саду), да је премијерним извођењем ораторијума „Голгота јасеновачка“, београдског композитора Александра Вујића, постигнут уочљив квалитет. Импозантна у својој лепоти, свечана дворана Културног центра „Бански двор“ у Бањој Луци била је пуна посетилаца, почев од председника Републике Српске Милорада Додика и других државних угледника, до оне, такозване, обичне публике.

Величина и озбиљност догађаја, као и садржај програма са својим хуманистичким апелом налагали су достојанствен приступ и пријем. Будући да се ради о уметничкој транспозицији и доживљају једног минулог трагичног времена, који (упркос данашњих честих прекрајања истине и историјских чињеница према дневним и властитим политичким потребама) позива на чврсту веру, наду, морал и љубав, подразумевана је, а таква је и добијена, не одушевљена и френетична, већ управо духовна и морална рецепција. У том смислу, поштовања је вредна и чињеница да се већ низ година, у предвечерје славног Дана победе над фашизмом (9. мај 1945) у Бањој Луци приређује меморијална академија посвећена пробоју заробљеника (Срба, Јевреја, Рома, Хрвата комуниста и свих антифашиста, без обзира на националност) из Јасеновца, страшног логора смрти на територији НДХ, изведеног 22. априла 1945. године. Већина је убијена или нестала у набујалој Сави, а само 90-ак преживелих укључило се у завршне борбе за ослобођење Југославије. Ове године, у знак пијетета према свим храбрим логорашима, поручено је, на иницијативу Меморијалног центра „Доња Градина“ од поменутог угледног српског музичког ствараоца и у сагласности с Министарством просвјете и културе које је тај пројекат подржало, ново вокално-инструментално дело, што у ситуацији када се код нас веће и сложеније композиције не пишу често, добија посебну тежину и част.

Асоцирајући својим ораторијумом за солисте, наратора, хор, и оркестар, компонованим на текст потресне поеме „Дамари јасеновачки“ Ранка Павловића, на стравична ратна збивања и огромне жртве пре 70 година, један од наших најуспешнијих савремених аутора хорске музике, Александар Вујић, у старту сигурно вођен овом својом пасијом, добро је уклопио све извођачке елементе, повезавши их у целину тужбаличко-молитвеног, али и тамно-болног карактера. У суштини класично замишљена, 12-ставачна форма, чији одсеци континуирано, без паузе прелазе један у други, оставља утисак једноставачне композиције. С друге стране, такође традиционално, оркестрирана партитура, с пуно мрачних боја и занимљиво третираног дувачког корпуса и доста инструменталних солистичких линија, као и ономатопејских поступака (звук корбача, корака, или црквених звона, на пример) и олујно-тремолирајућих епизода („јецаја“ у високим гудачким регистрима), не истиче „вештачки“ експресивност сваког фрагмента, већ допушта и извођачима могућност властитог виђења сваке од описаних „голгота, прича, страдања и ужаса јасеновачких мученика који су прошли кроз један од највећих логора смрти“. Тако су и последња два става („Зри нада“ и „Вјерују“), по речима композитора, који је као активни диригент и припремио и водио праизвођење, „порука човечанству да на крају увек остаје нада... да зло не треба заборавити, већ веровати да се оно никада више неће поновити“.

Иако је Александар Вујић као искусни и вишестрани уметник смирујуће деловао на интерпретаторе, што је обезбеђивало сигурност музичарима, спремнији оркестар и професионално образовање свирача учинило је да њихово музицирање буде упечатљивије и да, и поред труда, због слабије хорске изражајности, понекад „прекрије“ не увек довољно чујне гласове. С друге стране, захваљујући оваквом представљању, чинило се да је аутор и желео да филхармоничарима, као креаторима снажније експресивности, и повери функцију водећег драматуршког фактора предавања, односно главног репрезента садржајне потке ораторијума и тумача његовог потресног програма. Тако смо хор, а још више, веома мало заступљене солисте, превасходно схватили као носиоце боја, емоција и атмосфере који су такође „интонативним“ складом гласова различитог фаха и изворишта, допринели да дело у целини, спојем модерног и класичног звука, изрази спиритуалност и медитативност.

„Голгота јасеновачка“ започиње Прологом у којем тмурно обојени оркестарски увод (предвођен болним „вапајем“ дувачког корпуса), претходећи речитативно-ариозној, на моменте и распеваној, и с дубоким гудачима удвојеној бас-баритонској деоници  (сигурни Светозар Вујић), наговештава даљи трагични развој ораторијумског „либрета“, настављен најпре казивањем наратора (дикцијски јасан и топлог гласа, Горан Јокић) о „празном гнезду“ (2. став). Као спону са сваким наредним одсеком, аутор користи одговарајућу оркестарску најаву, која пред „Српском молитвом“ уводи у духовни садржај „Оченаша“, у овом случају у вокално-инструментални облик прерађену, чувену композиторову хорску песму. Ново разговетно оглашавање казивача објављује „Нијеме сузе“ (4. став), а запажени иступи уверљивог корпуса лимених дувачких инструмената, уз стално присуство „болног“ гудачког мотива (виоле) и солистичке упливе хорне и флауте, али и динамички валовитије изражене успоне и падове, и уопште, пунију звучност и већи ангажман хорског ансамбла, потцртавају тужбалички карактер  „Јеврејске молитве“.

Адекватан контрапункт „Ромској молитви“ („ми смо већ данас успомена“), уведеној речима наратора („вирови прете“), даје одлична група виола, а мецосопрански вокал Ане Симанић оглашава „тишину у њиховим мртвим очима“ и смирај. Наратор нас потом упозорава на „бродове и бродаре“ (истоимени 8. став) окарактерисане вишекратним понављањем лапидарних дувачко-гудачких мотивских назнака, али и на „срамне коњанике“ нешто живљег карактера у односу на разумљиво константно лагано одвијање нарације. Тремолирајућа кулминација бола и акцентовање напетости постигнути су у „Јауку вечери“ (звона и јецајем уједињена хорско-оркестарска крешенда и „разбуктавање“ блеха), а затим следи смирење у прелазу пуном сола дрвених дувача у најави за став „Зри нада“. Кратка реплика сопрана (Дуња Симић и Миљана Брезичанин) и тек сад у пуној мери истакнут хор („истина“), као експонент озарења и спасења, али и главни актер у химничком крају, у равноправном садејству с оркестром, заокружује, попут својеврсне, премда и помало наивне, „оде радости“, ово у сваком сегменту искрено створено дело. Након трагичних и већином спорих токова ораторијума, финални „Вјерују“ донет је такође већином успешно.

Бањалучка филхармонија је овим представљањем показала да може да испуни интенције диригента и задовољи тражене, праве професионалне критеријуме свирања. Извесне пак несавршености, присутне и због притиска одговорности првог извођења овако сериозног и симболичног остварења, али и тренутног стања оркестра биће свакако превазиђене када симфоничари почну да делују непрекидно, из недеље у недељу, попут великих филхармонија. А то ће бити могуће једног дана, када то финансијске прилике дозволе. Тада ћемо, с поверењем и с „правом“, од другачије и додатно мотивисаног ансамбла добити очекивани већи распон динамичких промена и упечатљивију, самосвојну сонорност, али и „слободнија“ тумачења. У сваком случају, више од коректног и пажљивог, премда повремено и са значајнијим замахом оствареног музицирања, како је приличило и делу и поводу - обележавању једног од највећих датума новије светске и наше историје.

Марија Адамов