ИЗЛАГАЊЕ ПРЕДСЈЕДНИКА ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Милорада Додика
у Народној скупштини Републике Српске, 23.4.2009.
поводом разматрања
ИНФОРМАЦИЈЕ О ЕФЕКТИМА ПРЕНОСА УСТАВНИХ ОВЛАШЋЕЊА СА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
НА ИНСТИТУЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Информација о ефектима преноса уставних овлашћења са Републике Српске на институције Босне и Херцеговине, која је предмет данашње расправе, осликава како је мијењан Дејтонски споразум. У томе је незаобилазна улога међународне заједнице, оличене понајвише у канцеларији Високог представникас. Зато ћу данашње излагање започети цитирајући једног међународног службеника који је био свједок дјеловања ОХР, њихових намјера и циљева. На ово ме понукало поновно појављивање Педија Ешдауна, који је у послијератној историји, највише допринио нестабилности и подијељености Босне и Херцеговине.
О томе како је радио Ешдаун, писао је Метју Периш, шеф правног одјела ОХР-а и канцеларије супервизора у Брчком. Периш пише :
«Ешдаун је био законодавна машина оличена у једном човјеку који је непрекидно употребљавао своја овлашћења да доноси законе којима је стварао нове институције и директно пријетио уклањањем званичника како би натјерао ентитете да се сложе са његовим планом за пренос надлежности на централну владу. Његов приступ је био једноставан: ставити монопол над силом и контролом пореза у руке централне владе и ентитети ће увенути. Зато се усредсредио на реформу правосуђа, војске, пореског система и полиције. Нове државне институције које је створио Ешдаун нису биле својеродне, те зато нису могле да преживе без интензивног међународног надзора. Виши судски и порески званичници у великој мјери су се ослањали на међународне службенике које је именовао Високи представник.»
Када се у једној Информацији, на систематичан начин покаже шта је све до сада пренешено са Републике Српске као државотворног ентитета, на ниво БиХ, онда је јасна и намјера: да ентитети увену. Ово - ентитети, заправо се односи на Републику Српску. Пренос надлежности најчешће се одвијао под плаштом неопходних реформи ради приближавања европским стандардима. Када је то било тешко илустровати стандардом било које европске сложене, па и унитарне државе, измишљани су «европски принципи» - сјетимо се само реформе полиције. Зато овој земљи не требају пројекти типа реформе полиције по замисли ОХР-а. Да поново цитирам Метју Периша, који је ОХР-ову реформу полиције, назвао «ПРОЈЕКТОМ СТВАРАЊА КРИЗЕ». Још једна ствар коју је Периш навео, заслужује пажњу међународне заједнице која контролише војне и обавјештајне службе, званичне и незваничне:
«Бошњаци се у последње вријеме у тишини наоружавају и припремају да спријече сецесију српске и хрватске државице и распад земље коју с правом осјећају као своју.»
За разлику од измишљене сецесије српске и хрватске стране, наоружавање Бошњака није измишљено. Као прилог треба погледати многе сајтове на интернету који отворено позивају на изгон Срба и Хрвата у «њихове државе». Такве су и врло честе изјаве реиса Исламске заједнице у БиХ, реиса Мустафе Церића, који се стално залаже за националну државу Бошњака.
У истом тексту Периш позива «Европску унију да спаси своју политику тако што ће интегрисати БиХ не инсистирајући да она прије тога постане централизована држава. БиХ је потребан снажан прилив развојне помоћи коју треба да буде понуђена без политичких условљавања. Америка и Европска унија треба да прихвате БиХ онакву каква јесте. Ово је земља која још увијек није спремна за снажну централну власт. Баш као што су и САД научиле у својим раним данима, снажна централна држава је нешто што захтијева рационалан политички и економски консензус међу различитим народима једне регионализоване државе. Запад треба да буде неутралан, а не неко ко фаворизује једну или другу страну. Бошњаци традиционално подржавају ОХР, јер сматрају да ова организација подржава њихове циљеве.»
Један други међународни службеник, који је био главни политички савјетник у полицијској мисији у БиХ, Томас Милман из Министарства спољних послова Аустрије, анализирајући покушај реформе полиције, прецизно оцјењује Ешдаунову улогу у томе, па каже:
«Ешдаун је ставио на коцку будућност европских интеграција у БиХ, што је далеко важније од његове личне репутације. Реформа сектора безбједности задире у саму срж сваког политичког система. Реформа полиције у БиХ није била технички подухват, нешто што се тиче само побољшања безбједности и унапређења полицијског рада. Она подразумијева одлучне промјене у политичком и уставном рељефу БиХ. Начин на који је међународна заједница припремила имплементацију значио је да ће она бити јасна пријетња интегритету Републике Српске. Није било гаранција да неће услиједити слични кораци у другим областима, успркос званичним демантијима, јер је постало јасно да ће реформа полиције створити преседан за непосредне разговоре о уставу. На крају реформа полиције је била полазна тачка за дискусије о будућности државног система и о новој подјели власти између главних чинилаца».
Милман свој текст завршава: «Лекција научена током реформе полиције да ни штап бонских овлашћења, нити мрква чланства у Европској унији, не може да покрене реформе од врха ка дну, ако за њих не постоји широка подршка у бе-ха друштву.»
ДА ЛИ ЈЕ БиХ ПРОТЕКТОРАТ ИЛИ УЗУРПАЦИЈА?
Нема сумње да је послије рата, власт у БиХ дјеловала као непроглашени протекторат међународне заједнице, шта год ко подразумијевао под тим појмом. Свих ових година, мимо изборне воље грађана и мимо уставних институција БиХ и ентитета, ОХР-ова структура је дјеловала на многе начине, било кроз директно наметање прописа, или пак кроз друге видове вршења ничим ограничене и неодговорне власти у БиХ.
Босну и Херцеговину као протекторат означава и Крис Патен, Ешдаунов друг по оружју, кога се сјећамо и по Ешдауновој мемоарској књизи «Плугови и мачеви»:
Цитирам:
„Звао сам Криса Патена и замолио га да Предсједништву БиХ пошаље писмо у којем ће рећи да су реформе које тражимо неопходне за улазак БиХ у Европску унију. Као и увијек, он је то прихватио. Тако сам успио да сломим отпор из Републике Српске.“
Овако пише Педи Ешдаун, а Крис Патен, предсједавајући Међународне кризне групе, крајем марта ове године је написао: «Треба заоштрити став да би се изашло из ћорсокака». Патен каже: «Волио бих када бисмо могли рећи да је БиХ, након скоро петнаест година надзора међународне заједнице, спремна да одбаци статус протектората и напредује као држава која добро функционише. Напредовање према чланству ЕУ је слабо. Савјет за провођење мира, међународно тијело које надгледа Дејтон, поставило је 2008. године услове за укидање протектората.»
Ово је и Патеново признање да је заправо међународни надзор довео Босну и Херцеговину у ћорсокак.
И доскорашњи Високи представник и специјални представник Европске уније, Мирослав Лајчак рекао је:
«БиХ је протекторат међународне заједнице и то није никакво изненађење. Све док земља има високог представника који има овлашћења која никако и ничим нису лимитирана, то значи да је она нека врста протектората. Ако не би било одлуке о затварању ОХР-а, онда би се ишло на јачање и улоге ауторитета Високог представника и то би апсолутно значило да европске теме прелазе у други план, јер ОХР и европска перспектива не иду једно с другим. Европска филозофија је филозофија партнерства, а јачање ОХР-а је наставак протектората. Ја сам у БиХ дошао због европских интеграција, тако да ако требамо ићи даље с ОХР-ом, ја себе ту не видим. Онда треба доћи неко од политичара из Европске уније ко је присташа протектората. Ја то нисам и ту нема дилеме.»
Прије тога, годинама се полугласно говорило о БиХ као протекторату међународне заједнице. Сада се то говори сасвим отворено као дефиниција вршења власти у БиХ. Одредница о протекторату, темељи се на томе да су до сада високи представници међународне заједнице, тачније њихова канцеларија позната као ОХР, својим актима мијењали уставе, доносили законе, смјењивали без суђења функционере изабране у складу са законом, одузимали људима лична документа, суспендовали полицајце.
Сва та кршења људских права су била без икакве могућности да та лица буду претходно саслушана или да било коме поднесу жалбу. Притом су образложења за смјене била таква, која би да су била имало тачна, доносила вишегодишње казне затвора таквим лицима. Како су смјењивани, тако су били и помиловани, уз сумње да је то било и плаћено. За 11 година, ОХР је донио преко 800 одлука, од чега преко 300 прописа и 500 смјена.
Када се томе дода да ОХР утиче на правосудне институције БиХ у којима су такође и странци, као што тврди и Жарко Папић, предсједник Независног бироа за хуманитарна питања, онда је сасвим јасно зашто и Мирослав Лајчак, на крају мандата и Крис Патен, након мандата, Босну и Херцеговину зову протекторатом.
Према међународном праву, протекторат се одређује као облик државне зависности засноване на међународном уговору. Међународни уговор којим је настала Босна и Херцеговина, закључен је у Паризу 14. децембра 1995., а претходно парафиран у Дејтону 21. новембра исте године. У том међународном уговору стоји да је БиХ суверена, политички независна у складу са међународним правом, чија се власт заснива на закону и слободним демократским изборима.
То пише у Анексу 4 – Уставу БиХ, а у Анексу 10. којим је установљена институција високог представника, стоји да то траже СР Југославија, Хрватска, БиХ, Федерација БиХ и Република Српска као стране. Стране нису тражиле да Високи представник има било каква овлашћења за доношење прописа, смјењивања, давање налога, инструкција или било чега сличног, нити су му дале императивна овлашћења. Већина онога што су свих година послије закључења Дејтонског споразума, чинили високи представници, односно њихова канцеларија, нема никакво упориште у том међународном уговору, нити у међународном праву. Напротив. Акти наметања прописа и смјена, били су изван овлашћења, у праву познато као ултра вирес. Теорија ултра вирес је правило енглеског права по коме су непуноважни и могу бити поништени сви они акти једног правног лица (Високи представник и његова канцеларија себе третирају као међународну организацију, дакле правно лице), које је донио ненадлежан орган, којима се прекорачују надлежности, односно злоупотребљавају овлашћења или који имају неки недостатак форме. У овој дефиницији лако је препознати да се све то односи управо на многобројне акте ОХР-а, па призилази да су такви акти правни ништави.
Ако нема никаквог правног основа да у БиХ постоји протекторат, шта је онда на дјелу ? Најближе објашњење стања власти у БиХ, могло би се одредити као узурпација и окупација. У рјечницима страних ријечи појам узурпација дефинише се као противправно и самовласно присвајање, отимачина, приграбљивање напримјер власти, а појам окупација дефинише се као запосједање, заузимање, освајање, односно узимање у посјед неке ствари која је дотле била без господара.
Наведене дефиниције веома личе на дјеловање канцеларије Високог представника у БиХ. Та ситуација у БиХ, довела је до кршења међународног уговора, кроз тумачења и фалсификате, а резултат тога је правна несигурност. То се односи на права физичких лица чија су права гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, који се директно примјењују у БиХ и имају приоритет над свим другим законима. То се односи и на права страна – у овом случају ентитета у БиХ, чије се надлежности противправно и без било каквих претходних анализа, установљавају на нивоу БиХ. То почне наметањем прописа од стране ОХР-а, уз обавезу да се такви акти примјењују одмах, а да их органи БиХ који имају уставну и законску надлежност, не могу мијењати све док их претходно не усвоје. А кад их усвоје у неизмијењеном тексту, онда кажу: па те законе су донијели органи БиХ. Па када ти органи усвоје прописе, онда ОХР опет намеће њихове измјене и допуне, и тако у бескрај. Класична подвала.
БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА КАО ЗАРОБЉЕНА ДРЖАВА
Можемо јасно рећи да протекторат никада није био мандат међународне заједнице, већ одређених група које су користиле успостављени мир за своје личне интересе. Протекторат ипак има правила, али окупација и заробљавање институција БиХ коју проводи ОХР-ова структура, не подлијеже ни праву ни логици. Ову тезу потврђује и задњи ОХР-ов коминике који се по устаљеној пракси, другог дана потури Управном одбору Савјета за имплементацију мира. Бесмисленост назива тог самоизабраног тијела самоизабраних земаља шупљо звечи чињеницом да у БиХ 14 година влада мир. Шта то они онда имплементирају ? Они и постоје да би се састајали 2 пута годишње ради усвајања саопштења која им пише ОХР. За њих је предсједавајући Предсједништва БиХ, Небојша Радмановић изјавио да нажалост о ситуацији у БиХ расправљају људи који нису довољно упућени у стварно стање и односе.
Коминике са задњег засједања Управног одбора ПИЦ-а, вјерно одсликава стање у коме се налази БиХ. Поново се грубо фалсификује Анекс 10. Дејтонског споразума, захтјевом: “ОХР ће наставити са постојањем и реализацијом свог мандата у складу са Општим оквирним споразумом за мир чиме ће осигурати пуно поштивање Мировног споразума”.
Више пута смо истакли да ОХР нема никакав мандат у БиХ, они су само особље или канцеларија која помаже Високом представнику.
А шта је та канцеларија спаковала у Коминике Управног одбора Савјета за имплементацију мира, од 26. марта 2009. године. Има ту:
6 забринутости,
9 морања,
12 требања,
1 инструкција,
1 незадовољство,
3 апела,
5 позива,
1 препорука,
1 суздржавање,
1 укидање,
1 разочарење,
1 преиспитивање,
1 подстицање (енергично),
1 оштра осуда и захтјев да сви други исто тако осуђују
– све у свему 44 ставке за дјеловање. Њима довољно за исто толико година “постојања ОХР-а”, у складу са непостојећим мандатом.
Тај коминике показује како Управни одбор Савјета за имплементацију мира више и не обраћа пажњу на имплементацију мира, него умјесто тога настоји да уређује, до детаља, босанскохерцеговачке и ентитетске унутрашње послове, блокирајући тиме управљање у складу са важећим уставима и законима. Коминикеом се покушавају Босни и Херцеговини и њеним ентитетима наметати додатни услови. То је заправо наставак зависности Босне и Херцеговине од међународне интервенције и изговор за очување OХР-а заједно са каријерама бројних страних цивилних чиновника распоређених по институцијама БиХ који никоме не одговарају за своје дјеловање. Навикли смо да вјечно дуга листа услова, захтјева и директива Управног одбора не стоји ни у каквој вези са правним обавезама БиХ предвиђеним Дејтонским споразумом или било којим другим обавезама на основу међународног права. Просто не постоји законски основ за овако детаљно администрирање унутрашњих ствари једне суверене државе од стране институција и тијела које немају ни демократски, ни међународно-правни легитимитет.
У обраћању Савјету безбједности Уједињених нација, Влада Републике Српске је одговорно и легитимно изнијела своје ставове као једне од страна из Дејтонског споразума. Рекли смо да Савјет за имплементацију мира и његов Управни одбор, постоје као самоорганизовани савјет држава и организација. За њега не произилазе овлашћења директног мијешања у унутрашње прилике у БиХ из Дејтонског споразума или из било ког другог међународно правног инструмента. Његове коминикеи представљају званична мишљења и ставове његових држава чланица и организација. Иако су од важности за дипломатску комуникацију БиХ, таква мишљења не посједују правну снагу или ефекат. Вршење ових императивних овлашћења издавањем извршних наредби и смјенама законито изабраних функционера, није у складу са Уставом БиХ и међународним правним обавезама БиХ, није у складу са општим стандардима људских и грађанских права који се захтијевају од чланица Европске уније и свих држава потписница конвенција из области људских и грађанских права којих је и БиХ страна уговорница, и није у складу са најелементарнијим принципима владавине права и међународног права. Употребљена овлашћења умногоме прекорачују било какав мандат икада повјерен Високом представнику. Њихово вршење мора да се оконча како би се обновила владавина права, а права грађана заштитила и међународне правне обавезе испуниле.
Влада Републике Српске очекује разумијевање за ставове изнесене у обраћању Савјету безбједности Уједињених нација. Босни и Херцеговини и Републици Српској, одговара да имају пријатељске односе са свим земљама чланицама Уједињених нација, укључујући и оне који су чланови ПИК-а. Али ти односи би требало да буду развијани у складу са међународним правом, и без пријетњи било које од држава или међународних организација, без намјере да се оне мијешају у унутрашње прилике у БиХ или тврдњи да посједују право да намећу своје ставове кроз Високог представника или на други начин, као да су то законски услови.
СЛОВО ИЛИ ДУХ ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
Дејтонски споразум као међународни уговор, означио је крај рата у Босни и Херцеговини, али је његов садржај истовремено установио механизме дјеловања БиХ као сложене државне заједнице. Садржај, суштина и циљеви Дејтонског споразума, више пута су образлагани пред Народном скупштином – да подсјетим на засједања од 29. октобра 2007. и 15. октобра 2008. године. Дејтонски споразум је пошао од истине да је БиХ вишенационална држава и зато је тај међународни уговор креиран као резултат ''потребе за свеобухватним споразуму који ће учинити крај трагичном сукобу у региону'', како то пише у његовој преамбули.
Противници Дејтонског споразума и постојања Босне и Херцеговине установљене тим међународним уговором, тумаче да је Дејтонски споразум једино зауставио рат, а то је само дио пакета споразума. Циљ је био да се „постигне трајни мир и стабилност“, како то пише у преамбули Споразума. Намјера да то буде свеобухватни споразум, као начин, остваривања трајног мира и стабилности, проузроковала је да Дејтонски споразум садржи толики број анекса. Сваки од њих на свој начин даје допринос трајном миру и стабилизацији, али једно је сигурно: најважнији дио Дејтонског споразума је његов Анекс 4. - Устав БиХ.
Како су преношене надлежности, описано је у предметној Информацији и приложеној табели, па се види да је у питању 68 надлежности. Од тога, само три су окарактерисане као уставни пренос, јер су им претходили акти Народне скупштине Републике Српске. Многе надлежности су биле пренешене одлукама Високог представника, уз коришћење такозваних «бонских овлашћења». У Мишљењу о уставној ситуацији у БиХ и овлаштењима Високог представника, Европска комисија за демократију кроз право, позната као Венецијанска комисија, у свом извјештају од марта 2005. године, тврди:
„Ако је постојала у ранијем периоду, након закључења Мировног споразума, потреба да Високи представник врши широка овлашћења, сада је такав аранжман фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији».
Од овога што је закључила Венецијанска комисија, прошле су 4 године, а бонска овлашћења су настављена да се користе, без обзира на њихову правну неоснованост. Поготово је неосновано њихово тумачење од стране ОХР-а, које је користио намећући законе, па чак и амандмане на уставе ентитета.
Као што је познато, канцеларија којом управљају високи представници, познатија као ОХР, управља Босном и Херцеговином, свих поратних година, активно креирајући њену стварност. ОХР је институција произашла из сукоба и ратне прошлости БиХ, па су јој и такве креације. Основна дјелатност ОХР-а је стварање нестабилности у БиХ, ради опстанка те структуре, чиме директно угрожава један од два битна циља Дејтонског споразума. Стабилност БиХ је угрожена највише дуготрајним и противправним дјеловањем ОХР-а. МИР као један од два циља давно је постигнут, јер није зависио од ОХР-а, већ од војног дијела међународне мисије у БиХ и од домаћих актера.
ОХР се финансира на два начина: новцем који уплаћују државе чланице Савјета за имплементацију мира, а други начин – крађом времена грађана БиХ, што је услов за први начин. Сваки нови Високи представник по доласку прође својеврсну иницијацију којом га ОХР-ова структура тестира у погледу његовог служења њиховим интересима. Да подсјетимо како су се провела тројица: Кристијан Шварц-Шилинг је у другој половини мандата нападан да не користи бонска овлаштења, против - зна се кога. Етикетиран као “камени спавач”, практично је отјеран у садејству ОХР-а и сарајевске чаршије, тиме понижен, а и његова земља. Мирослава Лајчака су почели нападати одмах на почетку мандата као просрпског, да би га натјерали да се брани од таквих глупости, мјерама које ће предузимати против Републике Српске и њених представника. Нови Високи представник Валентин Инцко је нападнут већ у поступку кандидовања, јер “не посједује дипломатско-политички формат”, да би га тиме натјерали да се доказује опет у интересу ОХР-ове структуре. Доказивање се наравно очекује против Републике Српске, кроз наметање одлука и смјена због свега и свачега. Управо онако како је радио Педи Ешдаун, мимо овлашћења и супротно међународном праву.
Сваки нови високи представник буде ухваћен у мрежу селектованих информација које му дају дугогодишњи службеници, што страни, што домаћи из сарајевских структура, затим из озбиљних “кафанских” извора, па од повјерљивих људи са терена, независних аналитичара плаћених потхрањеним сујетама и медијском промоцијом, тобожњих невладиних организација, безбројних обавјештајних агенција, а сви они имају само један циљ – НЕСТАБИЛНОСТ. Стварање и приказивање нестабилности је за све њих коњуктурна роба. У то се уклапа ОХР-ова структура, ради доказивања потребе наставка дјеловања ОХР, све док БиХ не испуни 2 услова, али и 5 циљева који нису били услови, али који се сада рачунају као услови. Стварање нестабилности је вишегодишња ОХР-ова активност са сезонским врхунцима уочи засједања Управног одбора Вијећа за имплементацију мира. Тада им треба ситуација са реакцијом из Републике Српске, јер на тај начин појачавају притисак на „реформе“ ради преноса надлежности и унитаризације БиХ. На основу тако замишљено-измишљене ситуације, у ОХР-у се пишу коминикеи који су изван мандата по Дејтонском споразуму.
БиХ је већ годинама у заробљеништву ОХР-ове структуре. Знајући како ОХР пише текстове коминикеа уочи засједања ПИК-а, Мирослав Лајчак је 19. марта ове године, у интервјуу Дневном авазу, упозорио и два пута подвукао: “Без обзира како ко доживљава стање у БиХ, не постоје ни политички ни безбједносни изазови за БиХ”. На исти начин и Високи представник Европске уније за спољну политику и безбједност Хавијер Солана у мартовском извјештају о провођењу мандата ЕУФОР-а, који подноси Савјету безбједности УН, наводи: „Политичке тензије не угрожавају безбједност. Укупна ситуација у БиХ остаје мирна и стабилна, иако се наставило са националистичком реториком. Међутим, то није имало утицаја на безбједносно окружење.“
Уз то, Европска унија разрађује план за окончање војне мисије у БиХ, у којој ће остати само 200 војника који би били прикључени полицијској мисији.
Иако и Лајчак и Солана, јасно кажу да нема проблема који би утицали на безбједност у БиХ, коминикеом са засједања Управног одбора Вијећа за имплементацију мира од 26. марта, ОХР креира другачије стање. Када са правом укажемо на овакво дјеловање ОХР-ове структуре, онда ОХР у коминикеу напише да се “врши оспоравање ауторитета Високог представника и Управног одбора Вијећа за имплементацију мира”, уз додатак да се испољава “презрив однос према обавезама страна”.
Врхунац замјене теза и подвале ОХР-ове структуре, садржан је у захтјеву за уздржавање од једностраних потеза који имају за циљ угрожавање уставног поретка БиХ. Једина једнострана угрожавања уставног поретка, долазила су кроз наметања закона, смјене демократски изабраних функционера, одузимање личних докумената и суспензија људских права без суђења и пресуда. Све те једностране потезе искључиво је чинио ОХР. Да ли је наставак такве праксе у интересу стабилности БиХ, коначно да ли је то у било чијем интересу ?
Када се читају ОХР-ова саопштења и коминикеи, површном анализом је могуће установити да то почесто не одражава ситуацију у БиХ, нити је у интересу БиХ, која годинама живи у раљама ОХР-ове структуре.
ДЕЈТОНСКИ ТЕМЕЉИ БиХ
Дејтонски споразум остаје темељ функционисања БиХ и услов њеног опстанка. Није Дејтонски споразум никаква привремена категорија, већ јасно дефинисан план за БиХ. Његово урушавање и ревизија под притисцима и уцјенама, уз неограничено и неправно дјеловање ОХР-а, није довело до стабилности БиХ, нити до изградње међунационалног повјерења. Напротив. Инсистирање на томе да Дејтонска БиХ не може ефикасно остваривати пут ка евроатлантским интеграцијама, значи да БиХ у својим садашњим границама заправо и не може постојати. Докле год се међународни пројект познат као Дејтонска БиХ, покушава срушити под плаштом реформи, људских права, евроатлантских интеграција, дотле ће БиХ бити на репу демократског, економског и сваког другог напретка.
Расправом о ефектима преноса надлежности, истовремено можемо изразити и ставове Републике Српске у погледу уставне реформе и приоритета евроатлантске будућности БиХ, којој је посвећена и Република Српска. На основу свега што сам изложио, сматрамо да су то питања су изван домашаја мандата Високог представника и оквира имплементације мира. На основу Устава БиХ, праксе других земаља, као и практичности, ентитети ће морати да играју важну улогу у процесу придруживања.
Република Срспка подржава уставну реформу која може бити проведена у складу са правном процедуром за амандмане, на начин који је предвиђен Уставом, како је то и утврђено Декларацијом о основама за разговоре о евентуалним промјенама Устава БиХ и о заштити интереса Републике Српске, коју је усвојила Народна скупштина. Да би грађани БиХ уставну реформу сматрали легитимном, неопходно је и да процес реформи буде транспарентан, а јавна дебата охрабривана. Уставна реформа треба да промовише европске вриједности и праксу сложених држава, а такође и ефикасност и функционалност. Уз то, неопходно је да таква реформа поштује механизме федералне струкутре које прописује Дејтонски споразум како би се заштитили витални интереси конститутивних народа у БиХ. Слични механизми и структура могу да се нађу и у другим европским државама. Према Уставу БиХ, ентитети имају виталну улогу у процесу реформи.
Мислим да су коначно отклоњене дилеме и да је уставна реформа није обавеза из Дејтонског споразума, није услов за транзицију ОХР-а и није услов за евроатлантске интеграције Босне и Херцеговине. Уставна реформа је унутрашње питање БиХ и ту нема мјеста за странце. Ако се стварно желе неопходне уставне промјене, онда се прије тога морају потврдити неупитна права Републике Српске по Дејтонском споразуму, као и њен непромјенљив политички и територијални капацитет. Тако је СНСД и тражио прије годину дана, предлажући Декларацију о одговорности у Представничком вијећу Парламентарне скупштине БиХ, коју бошњачки посланици нису прихватили.
МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА У БиХ
– ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ
Политика и ставови разних забринутих експерата, активиста и њима сличних из међународне заједнице, о БиХ и њеним ентитетима, још су заглављени у прошлости. Многи знају за ситуацију у БиХ током рата и у периоду непосредно након рата. Њихова мишљења и политика не успијевају препознати значајан напредак који је начињен кроз сарадњу грађана и лидера БиХ и њених ентитета. Зато су такви ставови из иностранства, заправо давно установљене поједностављене представе. Они не узимају у разматрање чињеницу да је начињен значајан напредак. Тече четрнаеста година од потписивања Дејтонског споразума, нема непријатељстава, одржани су бројни слободни и фер избори, БиХ је чланица Савјета Европе, потписала је Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, постала је кандидат за чланство у НАТО, учествовала је у мировним мисијама УН и номинована је за чланство у Савјету безбедности УН.
Оно што нам данас треба од међународне заједнице је практична политика која гледа напријед и која је заснована на реалностима, политика која поштује међународно право, уставну демократију и владавину права. Вријеме је да окончамо политику засновану на лажној премиси према којој су грађани БиХ и изабрани лидери, неспособни да се сами суоче са изазовима, да представљају проблем а не рјешење за будућност БиХ. Озбиљан посао изградње државе спроводи се од стране изабраних представника и он представља једини пут напријед. Консензус на коме почива легитимност сваке власти, мора да дође изнутра, а уставна процедура се подразумијева.
Лидери политичких партија показали су да је могуће унутрашњим дијалогом, не само покренути, већ и ријешити болна питања која произилазе из скоре трагичне прошлости. Тај процес треба наставити кроз парламентарну процедуру уставних промјена, уз одговорно учешће свих парламентарних странака.
СВРХА И ЦИЉ ПРЕНОСА НАДЛЕЖНОСТИ
У протекле три године, зауставили смо ерозију преноса надлежности на ниво БиХ и више не треба дозволити никакав пренос надлежности који није утемељен на вишестраним анализама и несумњивим доказима о рационалнијем и ефикаснијем обављању након евентуалног преноса на ниво БиХ. Поготово не треба дозволити да се кршењем Устава БиХ, одузимају надлежности Републици Српској. Зато сваки пренос надлежности мора бити размотрен и заснован на одлуци Народне скупштине.
Када је Република Српска својим трудом и политичком вољом изашла из зачараног круга наметања кривице и кренула у економске реформе, то је засметало многима у Федерацији БиХ. Наша је намјера да убрзаним економским развојем, смањивањем процедура и либерализацијом прописа, наметнемо економску утакмицу у БиХ, као једином начину одмицања од бескрајних и јалових расправа о рату, о условима за приближавање Европској унији. Као одговор бошњачких представника, добили смо нове захтјеве за централизацијом функција и одлучивања на нивоу БиХ, ради контроле цјелокупног економског богатства. Њихов циљ је да увећани буџет БиХ кроз централизоване институције и фондове, служи за финансирање неумјерених и неутемељених давања за борачке и социјалне категорије, за подржавање неприватизованих предузећа, за набујалу администрацију која је дуплирана на кантоналном и нивоу ФБиХ. Притом бошњачка елита свој народ храни причом о правима жртве у односу на геноцидну творевину – Републику Српску.
Шта би се дешавало са економским резултатима које остварује Република Српска, ако би се рецимо укинуло ентитетско гласање као Дејтонски темељ постојања БиХ ? Исто оно што се сада дешава кантонима са хрватском већином, којима се једноставно узима новац да би се покривала давања највећим дијелом за припаднике бошњачког народа који су та права стекли на основу неодговорне политике и сталног држања у заблуди.
Поносни смо на оно што је задњих година чинила Република Српска у свом економском развоју. То потврђују и други. То каже и господин Муриљо Португал, замјеник директора Међународног монетарног фонда, који је 1. децембра 2008. године, приликом посјете мисије ММФ, изјавио:
„Под руководством премијера Додика, Република Српска је учинила велике кораке када је у питању макроекономска стабилност и структурна реформа“, и нагласио да је „ММФ импресиониран напретком који је остварен у погледу приватизације два велика предузећа, „Телекома“ и „Рафинерије нафте“. Рекао је да финансијска позиција Републике Српске додатно ојачана, за отприлике 25 одсто бруто друштвеног производа, те да ће се на овај начин смањити трошкови и повећати ефикасност.“
ПИТАЊА КОЈА ТРАЖЕ ОДГОВОР
Нека од питања која се постављају као предмет данашње расправе:
- Зашто је вршен пренос надлежности мимо Устава БиХ ?
- У чијем је то интересу било ?
- Да ли су надлежности које је накнадно добила БиХ, њихово обављање учинило ефикаснијим и рационалнијим ?
- Да ли је то било на корист грађанима ентитета и БиХ ?
Отвореном расправом, можемо допринијети јачању стабилности и одговорности за стање и односе у БиХ. Расправа о ефектима пренесених надлежности, треба да оцијени да ли је тиме дошло до јачања повјерења грађана у државне институције, или се десило супротно. Колико то све народе у БиХ приближава или удаљава од помирења и изградње међусобног повјерења ?
Сматрамо да би циљ свих у БиХ требао бити провођење Дејтонског споразума, онако како је написано, по његовом слову, а не по духу. Духови су у овом региону увијек били трагична прошлост која даје поводе за сукобе. Притом нисмо никакви авантуристи, него само желимо да заједнички анализирамо и видимо шта ћемо са неуставно пренесеним надлежностима. То треба да размотримо и да ова Народна скупштина као највише демократско тијело Републике Српске као стране у свим анексима мировног споразума, искаже своје ставове. Посланици из Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ нису представници Републике Српске као стране по Дејтонском споразуму, и немају овлашћење да одлучују о преносу надлежности, већ то могу само ентитети путем споразума. Поготово о преносу надлежности не може одлучивати Високи представник и његова канцеларија. Наметнута је крива пракса, која мора престати.
Умјесто заједничке изградње БиХ у складу са Дејтонским споразумом, како је предлагано из Републике Српске, на дјелу је била разградња БиХ, нападом на њен уставни поредак, понајвише од политичких чинилаца из редова Бошњака, уз несумњиву подршку ОХР-ове структуре.
ОХР је дио ратне прошлости БиХ. Видљиво је у последње вријеме да је ОХР умјесто да одговорно охрабрује инструменте самоодрживости БиХ, стварао инструменте властите одрживости. Притом му није била ни страна инструментализација институција БиХ. То БиХ све више удаљава од стварања међусобног повјерења и одрживости. Иако Бошњаци највише својатају ОХР, очекујући укидање или бар развлашћивање Републике Српске, остајање ОХР-а је заправо највише на штету њих самих. Одржавање заблуде код Бошњака да ће им међународна заједница, читај ОХР, направити државу по њиховој мјери, донијети нови устав и тиме поништити Републику Српску за коју они кажу да је «геноцидна творевина», краде вријеме свима.
Сигурно је да се у БиХ не може наметати једностран модел унутрашњег уређења, па зато очекујемо да бошњачки политичари схвате потребу споразумијевања и одустану од ексклузивитета својих унитаристичких и централистичких рјешења и модела, те константних покушаја изазивања унутрашњих криза путем лобирања међународних кругова за своје искључиве идеје. Када добију јасан одговор из Републике Српске да то није у њеном интересу, а уз то је супротно Дејтонском споразуму, онда од тога праве аргумент за наводну опструкцију од стране Републике Српске. Не може Република Српска правити компромис са собом, тако што ће пристајати на захтјеве за пренос надлежности. Друга страна и не чини никакав компромис, јер се ничега и не одриче. Напротив, стално поставља нове захтјеве за одузимање надлежности Републици Српској и онда од међународне заједнице тражи да то проведе. Уосталом, да ли су до сада пренесене надлежности довеле до бољег разумијевања или су биле основ за наставак таквих захтјева. Нећемо допустити да се уставноправни капацитет Републике Српске испразни, да Република Српска остане празна љуштура, па да нам онда други кажу: Ето вам ништа и чувајте то добро.
Требамо се сви запитати: Шта је рјешење за Босну и Херцеговину ?
Да ли је то наставак досадашње преовлађујуће праксе, која је била на дјелу, понајприје као дјеловање ОХР-а:
- Наметање прописа,
- смјене демократских функционера,
- политички процеси, путем исполитизованих СИПА, Тужилаштва и Суда БиХ,
- изазивање нестабилности кроз креирање повремених криза (углавном уочи засједања Управног одбора Савјета за имплементацију),
- охрабривање подривачког дјеловања против уређења установљеног Дејтонским споразумима.
Или је то процес изградње помирења, повјерења, заједничких интереса, свега онога што једино може бити резултат унутрашњег дијалога и одговорности политичких снага које имају демократски легитимитет задобијен на изборима, којих је за ових непуних 13 година већ било 10, што локалних што општих. Да се ишло тим путем, Босна и Херцеговина не би данас скоро 14 година након рата, била дубоко подијељена и уплашена земља, како је окарактерисао Ешдаун, након свог «успјешног» мандата.
Мислим да нема времена за ружну прошлост коју је карактерисао ОХР и чије дјеловање треба оставити за заборав, а окренути се будућности и ономе што доприноси помирењу, повјерењу и заједничким интересима.
Из свега што је напријед изложено, јасно се може закључити: Неопходно је стање и односе у БиХ, довести у склад са Дејтонским споразумом, чија је страна потписница и Република Српска.
На крају да кажем да од нас, наше снаге и нашег карактера, зависи да ли ћемо равноправно живјети са другим конститутивним народима, без наметнуте кривице за нешто што су чинили појединци из свих народа. Ја ћу као и до сада исто чинити и радити, јер сматрам да је то допринос враћању достојанства и сигурности свима у Републици Српској и није ни на чију штету. То ће бити наша побједа и неће бити ничији пораз. Република Српска за све нас је врхунски приоритет, а све друго само ако нам је прихватљиво.
Да још цитирам мисли двојице великих људи:
Прва изрека гласи:
„Многи мисле да интелект чини човјека великим. Ја се с тим не слажем. Једино је тачно да карактер чини човјека великим.“
Ово је рекао славни научник Алберт Ајнштајн.
За оваква времена има и изрека великог државника Винстона Черчила, који је рекао:
„Сигуран сам, да смо ми данас господари наше судбине, да задатак који је стављен пред нас није изван наших моћи, да муке и бол нису ван граница моје издржљивости. Докле год вјерујемо у своје сопствене идеале и несавладиву вољу за побједом, побједа нам неће бити ускраћена.“