Уважени Предсједниче Републике Српске,
уважени члану Предсједништва БиХ,
уважена господо копредсједавајући Парламентарне скупштине БиХ,
уважено предсједништво Народне скупштине,
поштовани народни посланици,
Поштовани гости,
Даме и господо,
Повод за сазивање посебне сједнице Народне скупштине Републике Српске, јесу скорашња иступања предсједавајућег Предсједништва БиХ Хариса Силајџића, као и других бошњачких политичара и странака, а које се тичу неприхватања Дејтонског споразума и напада на уставно уређење БиХ. То није ништа ново нити траје одскоро. То је континуитет једне политике настале још прије рата у БиХ и која се темељи на покушајима стварања неравноправности кроз трајну нестабилност у БиХ. Покушај да се Република Српска која као страна потписница дијелова (анекса) међународног уговора има одговарајући субјективитет, прикаже као резултат злочина за које се воде поступци пред надлежним судовима, даје за право институцијама Републике Српске да утврде ставове и политику која ће се водити у будућности у погледу односа у Босни и Херцеговини. Зато кроз данашње засједање, требамо дати наше јасно виђење ситуације и односа у БиХ и предложити НОВУ ПОЛИТИКУ ЗА НОВИ ПОЧЕТАК.
ПОДСЈЕЋАЊЕ
Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини парафиран је 21. новембра 1995. године након тронедјељних мировних преговора у Дејтону, а закључен је 14. децембра исте године у Паризу. Тиме је требало да се дефинитивно оконча најтежи рат вођен као последица распада СФРЈ. Рат у коме је страдало 97.207 лица, уз бројне рањене и унесрећене, и земљу која је разорена политички и економски. Истовремено, то је била једна од највећих криза са којима се сусрела међународна заједница на крају вијека обиљеженог свјетским ратовима. По неким карактеристикама и инволвираности бројних држава и међународних војних и политичких асоцијација, распад Југославије је био и свјетски сукоб. Неки га зато називају и «трећим свјетским ратом».
Југославија је својим вишенационалним саставом и политичким и економским системом, дуго година била својеврстан експеримент. Показало се да ни вишедеценијски развој у миру који је ту државу довео на праг европских заједница, није могао бити брана бројним антагонизмима. Без обзира на то, промјена политичког система није морала довести до распада земље, а поготово не до крвавих ратова. Али када се једном кренуло, тешко је било стићи на крај. Неслагања југословенских република почела су знатно прије њеног распада. Устав из 1974. године није ријешио питање функционисања Федерације, што је доводило до размирица које су добиле на интензитету након 1980. године, послије Титове смрти. Ни Савез комуниста као једина политичка партија није могао сузбити трвења међу републикама поводом различитих виђења политичких, економских и уставних реформи. Након увођења вишестраначког система и првих вишестраначких избора одржаних током 1990. године, међусобни антагонизми југословенских република су стално појачавани. Криза се стално продубљивала и успркос покушајима, како унутрашњим – понајвише дјеловањем Владе Анте Марковића, тако и иностраним, Југославија је клизила ка рату. Отворени захтјеви Словеније и Хрватске за независношћу, сударали су се са политиком србијанског руководства на челу са Слободаном Милошевићем, које је под плаштом очувања Југославије покушавало наметнути доминацију. Иако су велике свјетске силе јавно изражавале подршку опстанку и интегритету Југославије, ствари су кренуле другим током. У прилог томе, могу се навести бројни документи: Декларација Европске заједнице од 26. марта 1991. године, писмо америчког предсједника Џорџа Буша (старијег) премијеру Анти Марковићу, у коме се каже: „Сједињене државе неће охрабрити оне који желе да растуре Југославију“, па Декларације Стејт департмента из маја 1991. у којој се наводи: „Сједињене државе неће охрабривати или награђивати сецесију и изражавају подршку територијалном интегритету Југославије у њеним постојећим границама“. Слично је реаговало руско министарство спољних послова у априлу 1991. године које потврђује да је „заштита територијалног интегритета Југославије, један од кључних предуслова за стабилност Европе“. Декларацијом Конференције о европској безбједности и сарадњи (садашњи ОЕБС) од 19. јуна 1991. државе учеснице потврђују своју подршку „демократском развоју, јединству и територијалном интегритету Југославије“. Слични су и ставови функционера Француске, Њемачке, Велике Британије. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер у јуну 1991. године, приликом посјете Југославији, на питање словеначког лидера Милана Кучана, да ли ће САД признати независност Словеније, револтирано је изјавио; „Не, никада“. Знамо како се ситуација даље развијала. Оно што је по свим актима од докумената Уједињених нација, преко КЕБС-а, Европске заједнице, великих сила, требала бити гаранција за демократски преображај Југославије и спречавање рата, изродило се у највећу европску кризу која траје и данас.
БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА – ЈУГОСЛАВИЈА У МАЛОМ
Овим подсјећањем желимо указати на ситуацију која је претходила кризи у БиХ, а потом и рату. Немогућност унутрашњег договора, инволвираност међународне заједнице у југословенски сукоб, кроз преурањено признавање Словеније, Хрватске, а поготово Босне и Херцеговине, те постојање ЈНА као једне од највећих европских војних сила, био је увод у „трагични сукоб у региону“. Нестајање Југославије добро је дошло онима који су државу јужних Словена злурадо означавали као „инцидент историје“.
У БиХ су три националне странке СДА, СДС и ХДЗ, са огромном већином побиједиле на новембарским изборима 1990. године, освојивши 202 мандата, од укупно 240 у тадашњој Скупштини БиХ. СДА је освојила 86 мандата, СДС 72 мандата, а ХДЗ 44 мандата. Те три странке су формирале заједничку власт уз гаранције и обећања грађанима да ће сложно водити БиХ и да рата неће бити. Но, већ почетком фебруара 1991. године, СДА је изашла са захтјевом за суверенитом БиХ. То је био јасан знак да ће се водити сепаратистичка активност, слична оној коју се већ чиниле Словенија и Хрватска. Очигледно је био циљ да се што више република опредијели за сувереност, да би то била аргументација за распад Југославије, де би се тиме „прекрила“ класична унилатерална сецесија од међународно признате државе.
У вријеме док су трајали покушаји СИВ-а да преко економских и политичких реформи, превазиђе кризу, у мају и јуну 1991. године, дошло је до проглашавања независности Словеније и Хрватске. Истина, уз посредовање Европске заједнице, ове републике су пристале да одлуке о независности суспендују на три мјесеца. Одмах након истека тог рока, већ 8. октобра, независност је активирана, уз друге активности које су водиле унилатералној сецесији. Сепаратисти у БиХ су то једва дочекали, па је крња скупштина БиХ, без српских посланика, у ноћи 14. на 15. октобар 1991. године усвојила Меморандум о суверености који је припремила СДА, који је јавно промовисала још од почетка те године. За овај Меморандум гласало је свих 86 посланика СДА и 42 заступника ХДЗ-а. Овај акт је јасно означио пут којим ће ићи БиХ под двостраначком влашћу муслиманског и хрватског народа, а то је независност и сецесија БиХ од Југославије. Посланици СДА и ХДЗ-а су усвајајући тај акт, флагрантно прекршили Устав.
Механизам заштите националне равноправности установљен амандманима на Устав СР БиХ донесеним у јулу 1991., још прије првих вишестраначких избора. Доносећи акт о независности без потребне двотрећинске већине, посланици СДА и ХДЗ, послали су поруку српском народу да ће у највишем државном тијелу бити прегласаван и маргинализован. То је довело до формирања Скупштине српског народа у БиХ, коју су чинили српски посланици сазива Скупштине БиХ, без обзира на политичку припадност. Тако су се у тој скупштини поред најбројнијег СДС-а, нашли и посланици који су бирани на листи СК БиХ, Социјалистичког савеза, Савеза реформских снага, укупно 84 посланика. Из тог броја касније је и Уставом Републике Српске утврђен број од 83 посланика. Дана 24. октобра 1991, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, донијела је одлуку о расписивању "плебисцита српског народа у Босни и Херцеговини" на коме ће се одлучити о остајању у заједничкој држави Југославији. Плебисцит је одржан 9. и 10. новембра 1991, а према резултатима, више од 1,200.000 гласача било је за останак у Југославији.
Све ово се дешава у још увијек међународно признатој СФРЈ. Међународна заједница покушава путем Бадинтерове арбитражне комисије оцјењивати легалност аката сецесинистичких југословенских република. Требало је да једна ад хоц комисија својим мишљењем даје легалитет ономе што је било у супротности са међународним правом, а поготово са унутрашњим устројством Југославије. Та комисија је поред проглашења независности у парламентима сецесионистичких република, тражила изјашњавање народа на референдуму. Бадинтерова комисија је Мишљењем број 4. констатовала да није довољна одлука Скупштине БиХ (уз то као што је наведено донесена без гласова српских посланика) и да одсуство референдума у БиХ значи да се „воља народа БиХ да конституишу Републику као суверену и независну државу не може сматрати у потпуности основаном“, те да се не може гарантовати признање такве државе. Комисија је је нагласила да оваква процјена може бити поново разматрана „уколико се обезбиједе одговарајуће гаранције од стране Републике по могућности референдумом СВИХ грађана СР БиХ без разлике, спроведеним под међународним надзором“. Скупштина БиХ без гласова српских посланика је 25. јануара 1992. године донијела одлуку о расписивању референдума за 29. фебруар и 1. март 1992. године. То изјашњавање Срби у БиХ су бојкотовали, па су све послове око припреме, одржавања и утврђивања резултата, обављали представници СДА и ХДЗ у власти. Према објављеном извјештају, од укупног броја гласача 3.253.847 грађана, на референдум за утврђивање статуса Босне и Херцеговине изашло је и гласало 2.073.568 грађана са правом гласа или 64,31%. “ЗА” је гласало 2.061.932 гласача, или 99,44%, док је “ПРОТИВ” гласало 6.037 или 0,29%, а неважећих гласачких листића било је 5.227 или 0,25%.
Међународна заједница је наставила активности за постизање мирног рјешења, па је тако португалски дипломата Жозе Кутиљеро обавио низ разговора са лидерима три националне странке – Алијом Изетбеговићем, Радованом Караџићем и Матом Бобаном. Као резултат тога припремљена је Изјава о начелима новог уставног рјешења Босне и Херцеговине, позната као Кутиљеров план. Тројица челника СДА, Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Русмир Махмутћехајић, проучавали су ову Изјаву која је предвиђала три регије формиране на националној основи, уз централизацију управе над војском, полицијом и законодавством, па је након тога Изетбеговић потписао Изјаву. Такво уставно рјешење је одређивало БиХ као државу са три конститутивне јединице формиране на националном принципу. Убрзо је Алија Изетбеговић одбацио Кутиљеров план, повукавши свој потпис. Постоји увјерење да је то било на сугестију Ворена Цимермана, америчког амбасадора у СФРЈ. Изетбеговић се уздао да ће му Америка подарити унитарну БиХ, којом би онда доминирали Муслимани као најбројнији народ.
Жозе Кутиљеро је од 2001. до 2003. био представник УН за људска права за БиХ и за бившу СРЈ, и стално је пратио дешавања у региону. Осврћући се на 1991. годину, Кутиљеро је 2005. изјавио:
“Послије пет недјеља разговора, 18. марта 1992. године, све три стране су усвојиле пакет принципа о будућем уставном уређењу БиХ. Превазиђено је и српско одбијање да БиХ буде независна држава, Хрватска је схватила да неће бити могуће припајање западне Херцеговине, а Муслимани (Бошњаци) су одустали од првобитно тражене унитарне државе.” Повлачећи потпис, “Изетбеговић је рачунао на САД, будући да је требало да оне изврше притисак како би муслиманско виђење уређења БиХ, било прихваћено без обзира на наше раније преговоре”, рекао је Кутиљеро. На питање: “Зашто је Изетбеговић одбио план иако га је већ потписао? Кутиљеро је одговорио: “Изетбеговић је прихватио план само да би удовољио Европи, а онда је од њега одустао да би задовољио Американце који су га охрабривали да то уради. Он је вјеровао да Вашингтон подржава његову идеју о унитарној Босни. Дејтон је показао да гријеши, а и Европа је била против тога.” На питање да ли је међународна заједница могла да спријечи злочин у Сребреници и остале злочине у БиХ, Кутиљеро је одговорио: “Да је план усвојен, не би било рата, ни Сребренице.”
Како Кутиљеров план није заживио, Изетбеговић тражи признавање независности БиХ, што су у априлу 1992. учиниле САД и Европска заједница. И тада се знало да БиХ није испуњавала елементарне услове да буде призната као држава. Према Конвенцији из Монтевидеа о правима и дужностима држава из 1933. године, као критеријуми за државност одређени су: 1) стална популација, 2) дефинисана територија, 3) влада која ефективно контролише своју територију и независна је од било какве друге власти, уз могућност уласка у односе са другим државама.
Очигледно да тада Република БиХ, па ни током рата све до Дејтона, није обједињавала конститутивне елементе државе и није ни могла испунити ефективност, пошто није контролисала ни трећину територије БиХ. Уосталом, Бечка декларација конференције УН о људским правима из 1993. године, констатује да се “право на очување сопственог територијалног интегритета признаје само владама које представљају СВЕ људе који припадају одређеној територији, без икакве дистинкције.” Влада у Сарајеву није представљала ни Србе, ни Хрвате. Заправо, ни у Дејтону Република БиХ није испуњавала елементе државности. Тачније речено, БиХ је испунила услове да постоји као држава, тек након избора у септембру 1996. и конституисања заједничких органа – Предсједништва БиХ, Парламентарне скупштине БиХ и Савјета министара БиХ. Тек тада је БиХ обухватила све народе, цијелу територију и могла да врши власт у међународно признатим границама.
Државе које су 1992. признале “крњу” БиХ, правдале су то очекивањем да ће то спријечити рат и потврдити стабилност БиХ. Признавање Босне и Херцеговине, је омогућило “колико оживљавање БиХ, толико и убијање Југославије”. Признавање унилатералне сецесије југословенских република Словеније и Хрватске, а поготово БиХ, касније је окарактерисано као преурањено. Према стручњацима за међународно право: “Постоји опште слагање да је преурањено признавање чин који није нимало пријатељски; то је акт интервенције и међународни преступ. Овакво признавање представља порицање суверенитета матичне државе”.
Тако је порицана Југославија као суверена држава, оснивач Уједињених нација и Покрета несврстаних.
Од самог дана признања, постојање БиХ као квази-суверене и квази независне државе било је порицано одбијањем Срба и Хрвата да такву државу прихвате као своју. Хрвати су успоставили Хрватску заједницу Херцег-Босну још 18. новембра 1991., а потом и Хрватску Републику Херцег-Босну 28. октобра 1993. године. У новембру 1991. године, Одлуком о успостави Хрватске заједнице Херцег-Босна, наведено је да ту хрватску јединицу у БиХ, чине подручја 30 општина. Поред тога, 8. априла 1992. формирано је и Хрватско вијеће обране (ХВО), да би 3. јула 1992. године биле формиране и оружане снаге Хрватске заједнице Херцег-Босна. Срби су на територији коју су контролисали прогласили Српску Републику Босну и Херцеговину, (касније промијењено у назив Република Српска), формирајући Војску Републике Српске у мају 1992. године. Ово јасно показује да су и прије почетка рата у БиХ, припадници два од три конститутивна народа, исказали своје противљење Босни и Херцеговини као унитарној и “грађанској” држави по замисли Алије Изетбеговића и СДА. Чињеница је да су за вријеме рата 1992. – 1995. године, формално, а поготово фактички, биле успостављене три државне организације Република Српска, Херцег-Босна и остатак од тога оно што се звало Република БиХ. Чињеница је да су те три државне заједнице формиране на етничкој основи, и да су имале законодавну, извршну и судску власт, те своје посебне војске – Армија БиХ, Војска Републике Српске и Оружане снаге Херцег-Босне.
Рат је трајао, а са њим и мировне иницијативе. Након до тада неуспјешних мировних планова, преокрет је настао Вашингтонским споразумом 18. марта 1994. године. Њему се претходили мировни преговори само двије стране – муслиманске и хрватске. Учесници преговора су били – Република БиХ, Хрватска Република Херцег-Босна, Република Хрватска, као и сукобљене војне снаге Муслимана и Хрвата – Армија БиХ и Хрватско вијеће обране (ХВО). Претходно је у Бону 17. фебруара 1994. закључен Уговорни споразум о успостави трајног и цјеловитог мира између муслиманског и хрватског народа у БиХ. Вашингтонски споразум садржавао је Приједлог Устава Федерације БиХ као и Оквирни споразум о успостављању конфедерације између Републике Хрватске и Федерације БиХ. Из тог споразума је произашла Уставотворна скупштина Федерације БиХ коју су сачињавали посланици изабрани на изборима за скупштину БиХ у новембру 1990. године. Ово наводимо као фактичко стање подијељености БиХ, јер су од посланика изабраних на изборима 1990. године, формиране двије скупштине – Републике Српске и Федерације БиХ. То показује да је Република БиХ свој ионако крњи легитимитет, дијелом пренијела на новоуспостављену Федерацију БиХ. То није проширило власт Републике БиХ на територије под хрватском контролом. Може се констатовати да је цијело вријеме постојања Републике БиХ, то била међународно призната држава која није имала власт, ни народ ни територију у међунардодно признатим границама. То значи да Република БиХ није ни постојала у стварности и да је Босна и Херцеговина задовољила критеријуме међународног права тек након првих послијератних избора у септембру 1996. године и конституисања Предсједништва, Парламентарне скупштине и Савјета министара. Међународно признање и пријем у УН 1992. године, нису могле надокнадити оно што Република БиХ објективно није испуњавала од свог формалног настанка, па све до њеног престанка 14. децембра 1995. године.
Рат је показао како се признавање зарад спречавања рата, окренуло у потпуну супротност, која је ову земљу коштала 97.207 људских жртава, етнички распоређених приближно учешћу у укупном броју предратног становништва. Поред људских жртава, десила су се огромна разарања, уз велики број избјеглица и интерно расељених лица. Рат се окончао прихватањем чињенице о тронационалном устројству и етничкој територијализацији, прво Вашингтонским, а потом и Дејтонским споразумом.
До Дејтона, велики број страдалих и бројни злочини учињени од стране припадника сва три народа, продубили су подјеле и неповјерење. То је последица која се не може исказати бројкама, али се показује као најтежа за будућност БиХ.
Дејтон је требао бити завршетак трагичних сукоба у региону, али криза на овим просторима још траје, у којој се ни БиХ не мора показати као најтежи случај. Зашто траје криза у БиХ и 13 година након окончања рата и огромног ангажовања међународне заједнице.
ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ
Дејтонски споразум није само мировни споразум, јер поред окончања ратних дејстава, садржи и 11 анекса којима су регулисани сви аспекти постојања БиХ као државе настале тим мировним споразумом. Зато би тачнији назив за дејтонски пакет био – ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМИ. За разлику од других мировних споразума на основу којих су формиране државне заједнице, овај споразум је изузетан по својим специфичностима који му дају карактер једног од најважнијих докумената након Другог свјетског рата. Рат у БиХ који је окончан у Дејтону, несумњиво је и успјех САД које су биле водећи актер и заједно са другим државама организованим у Контакт групи, учиниле много да зараћене стране доведу за преговарачки сто и уз свједочење највећих свјетских сила потпишу мировни споразум. Треба се подсјетити ко је стајао изнад тројице «господара рата» - Милошевића, Туђмана и Изетбеговића, док су потписивали тај историјски споразум. То су били предсједници држава или влада САД, Руске Федерације, Велике Британије, Француске, Њемачке, те представник Европске уније.
Такав епилог се десио након вишегодишњих активности које су вођене упоредо са ратом, бројних иницијатива и планова који су пропадали због неприхватања једне, двије или све три зараћене стране у БиХ – од Кутиљеровог плана који је могао спријечити рат, па преко Венс-Овеновог-Столтенберговог плана и планова Контакт групе. Као темеље Дејтонски споразум је имао Договорене основне принципе («Женевски принципи») од 8. септембра 1995. године и Наставак договорених основних принципа («Њујоршки принципи») од 26. септембра 1995. године. Притом је БиХ констатована само као чињеница – постојеће границе и међународно признање. Све остало чине ентитети - «Федерација БиХ која је основана Вашингтонским споразумом и Република Српска, који настављају да постоје у складу са уставима, који ће се ускладити и допунити у складу са уставним принципима». Тако пише у овим документима на које се позива и Дејтонски споразум и Устав БиХ.
Ради подсјећања у овом времену када БиХ стоји пред новим почетком, вратићемо се времену и чињеницама с краја 1995. године.
ШТА ЈЕ БИО ЦИЉ ЗАВРШНИХ МИРОВНИХ РЕГОВОРА?
ШТА СЕ ТРЕБАЛО РИЈЕШИТИ И ОКОНЧАТИ У ДЕЈТОНУ?
Нема никакве дилеме о томе, јер то произилази из цјелокупне документације која је настала прије и за вријеме мировних преговора, те кроз записе и интервјуе непосредних креатора и учесника.
Све што је произвео Дејтонски споразум, остаје не само за историју ратова, дипломатије, међународних односа, већ и као трајни наук како је мало потребно да дође до рата, а како је много потребно да се сукоб оконча и крене напријед.
На питање шта је био ЦИЉ ДЕЈТОНА, одговор је био нескривен и унапријед познат свим учесницима: ПОСТИЗАЊЕ СВЕОБУХВАТНЕ НАГОДБЕ.
На питање ШТА ТРЕБА РИЈЕШИТИ У ДЕЈТОНУ, одговор је опет СВЕОБУХВАТНОСТ као циљ. Свеобухватност се огледала у ставу који је такође био промовисан и познат: ШТО СЕ НЕ ДОГОВОРИ НА МИРОВНИМ ПРЕГОВОРИМА, НЕЋЕ СЕ НИКАД НИ ДОГОВОРИТИ.
Ово је стално потенцирала америчка страна, тражећи за то подршку од Контакт групе, па је Ричард Холбрук као главни преговарач и координатор, процјењивао: «Постоји само једна ваљана могућност за постизање споразума; сва питања која се не ријеше на преговорима у Дејтону, НИКАДА се неће ријешити.»
Овакав приступ изискивао је и посебне припреме. Зато су амерички функционери и правни стручњаци амбициозно припремали нацрте докумената који би одражавали свеобухватност споразума. Нарочито је потенциран правни аспект споразума и прилога, па су стога били укључени правни стручњаци из Министарства спољних послова – његових одјела за европске послове и безбједност, људска права, као и канцеларије главног правног савјетника Стејт Дипартмента. Активиран је и Роберт Овен, правник са искуством у изради међународних докумената и ранији функционер Стејт Дипартмента. Формиране су бројне радне групе - за оквирни (кровни) споразум, устав, изборе, војне снаге, економску обнову, избјеглице, хуманитарну помоћ. Из овога се види да је Дејтонски поразум од старта био конципиран као цјеловит документ који ће омогућити функционисање БиХ као државе, уз уважавање њене сложености. То истовремено чини смијешним, непоштеним и злурадим сва настојања за накнадна прекрајања БиХ, прикривајући то тобожњим неопходним реформама зарад функционалности, рационалности, помирења и демократског развоја. Дејтон је то све постигао и заокружио и поставио као основ за постојање и функционисање БиХ као заједничке државе.
Дејтон је одредио Босну и Херцеговину као сложену државу федерално-конфедералног типа, иако то није и формално дефинисао. Та сложеност БиХ диригује и начин њеног функционисања. То је супротно ратним циљевима које су имале три зараћене стране у БиХ. Неки ратни актери нису се ни до данас одрекли ратних циљева – кобајаги грађанске државе, на приниципима један човјек – један глас, у што се могао се увјерити и Ричард Холбрук приликом овогодишње посјете Сарајеву. Нас у то увјеравају бошњачки политичари свакодневно. Иступања Хариса Силајџића, Сулејмана Тихића, па и Златка Лагумџије, на линији су онога што неувијено говори поглавар Исламске заједнице у БиХ реис Мустафа Церић.
У Дејтонски споразум уграђени су и принципи и искуства окончања великих криза и сукоба. У припреми Дејтона су тако своје мјесто нашли и Четворострани споразум о Берлину (САД, СССР, Британија и Француска) из 1971. године, искуства историјског споразума из Кемп Дејвида којим су 1978. окончани сукоби између Израела и Египта, као и преговори о Вијетнаму. Дејтонски споразум није био само резултат шатл дипломатије и изолације у војној бази Рајт-Петерсон, како се често поједностављено приказује. Озбиљне припреме и бројни тимови стручњака из разних области и ресора, прије свега америчке владе, довели су до тога да ће Дејтонски споразум остати на високом мјесту у историји. Иако је то вријеме било оптерећено бројним сукобима не само ратујућих страна, већ и јаловошћу механизама свјетске политике, супарништвима САД и Европе, Русије и Западних сила, двоструким стандардима и неразумијевањем, Дејтон је успјешан пројект. Колико је он био значајан за САД, говори и то што је Ворен Кристофер, тадашњи амерички државни секретар, одредио да се тај подухват забиљежи и сачува као историјски пројекат. То је и остварено кроз „ПРОЈЕКТ ИСТОРИЈЕ ДЕЈТОНА“ чији је циљ био написати историјски приказ и устројити свеобухватне и исцрпне архиве са свим материјалима.
У времену које је претходило Дејтонској конференцији, у највишим круговима америчке владе и Пентагона, сачињена је „Књига сценарија“ са поставкама на којима се заснивао амерички приступ рјешавању кризе и рата у БиХ. У поставкама су назначени и услови за нагодбу у БиХ, означени са седам тачака:
1) Нагодба ће бити свеобухватна те довести до трајног мира унутар Босне и Херцеговине и цијеле регије.
2) Укључиваће тространо узајамно признање Хрватске, Србије и БиХ , с прекидом ватре на цијелој територији те прекид офанзивних војних дјеловања.
3) Американци ће настојати привољети стране на преговоре о примјеренијим и одрживијим граничним линијама, које ће одражавати и новије промјене на терену, али неће једноставно одбацити план Контакт групе.
4) Према уставу, БиХ ће остати јединствена држава, али ће се састојати од два високо аутономна ентитета - један са српском већином и други с муслиманско – хрватском већином, а појединости ће договорити саме сукобљене стране.
5) Умјесто пакета ограниченог укидања санкција, САД би биле спремне на “одлучан приступ” и укидање санкција за СР Југославију.
6) У нагодбу се мора укључити и хрватско – српски споразум о источној Славонији, подручју богатом ресурсима између Хрватске и Србије.
7) Нагодба мора укључивати и свеобухватан програм регионалне економске обнове. За америчку дипломатску иницијативу посебно је била важна ова задња тачка зато што ће, премда ће Сједињене Америчке Државе водити преговоре, допринос Европе обнови постати важна “мрква” за постизање споразума.
У периоду до почетка Дејтона, одржани су бројни припремни састанци познати као шатл-дипломатија. У њима су амерички дипломати користећи се Књигом сценарија, упознавали будуће уговорне стране, као и већи број земаља, са могућим рјешењима, те на тај начин тестирали њихову прихватљивост. Ослањали су се и на претходни план Контакт групе по коме би БиХ остала јединствена држава подијељена у аутономне ентитете, уз право на специјалне везе са СР Југославијом и Хрватском. Како стоји у Пројекту историје Дејтона: „Циљ америчких дипломатских напора није био само окончати крвопролиће, већ и успоставити политичке и уставне структуре трајног рјешења заснованог на демократским начелима.“ Зато је Дејтонски споразум тако широко конципиран, да би на успостављеном балансу између националног (колективитети) и појединачног (људска права), створио прихватљив основ за функционисање и сам опстанак БиХ као вишенационалне државе.
Делегације које су преговарале у Дејтону фактички и формално су биле – Република Хрватска, Савезна Република Југославија и Република Босна и Херцеговина, тачније муслимански представници – Алија Изетбеговић, предсједник Предсједништва БиХ, Харис Силајџић, предсједник Владе и Мухамед Шаћирбеј, министар спољних послова. Фактички су то били тронационални преговори, јер су вођени у име Срба и Хрвата из БиХ, а само формално у име РБиХ, а заправо су то били представници муслиманског народа у БиХ.
ВАЖЕЊЕ БЕЗ РАТИФИКАЦИЈЕ
Пријe почетка преговора, Американци су инсистирали да свака делегација која долази у Дејтон, мора имати овлашћења за одлучивање о мировном споразуму, другим ријечима да нема накнадног ратификацијског процеса. То је потврђено и на крају преговора у Дејтону, посебним Споразумом о парафирању Општег оквирног споразума за мир у БиХ, као задњом саставницом тог међународног акта, у коме стоји:
«Увиђајући сада потребу за свеобухватним рјешењем у циљу окончања трагичног сукоба у региону, БиХ, Хрватска и СР Југославија су се сагласиле да су завршени преговори о споразуму за мир заједно са његовим анексима, те су се те државе и ентитети које оне представљају, обавезале да ће у Паризу потписати сва та документа у њиховој форми парафираној у Дејтону. Потписивањем Споразума и анекса, они ступају на снагу и од тог датума постају опреративни. Парафирање споразума и анекса изражава сагласност страна и ентитета које оне представљају да су се обавезале тим споразумима«.
Зато је чин потписивања у Паризу учинио важећим и оперативним Споразум и анексе, те и није било никакве даље сагласности ни ратификације од стране парламената потписница. Тако је уосталом утврђено у тачки XИ Дејтонског споразума која гласи: «Овај Споразум ступа на снагу након потписивања. Потписано у Паризу на дан 14.12.1995. године. « Притом, ни у једном случају нема никаквих резерви спрам тог споразума, јер их није изразила ниједна страна потписница, па се ни резерве нису могле накнадно стављати. Мора се имати у виду да Дејтонски споразум као међународни уговор подлијеже правилима Бечке конвенције о праву међународних уговора. Чланом 14. Бечка конвенција предвиђа ратификацију ако је то предвиђено уговором. Овдје је чак изричито наглашено да Дејтонски споразум ступа на снагу даном потписивања. Чланом 24. Бечке конвенције, утврђено је да уговор ступа на снагу «на начин и на дан који су утврђени његовим одредбама». У члану 26. наглашава се правило ПАКТА СУНТ СЕРВАНДА – што значи: УГОВОРИ СЕ МОРАЈУ ПОШТОВАТИ. Ту стоји: «Сваки уговор који је на снази веже стране и оне га морају извршавати у доброј вјери». А у члану 27. изричито стоји: «Страна се не може позивати на одредбе свог унутрашњег права да би оправдала неизвршавање уговора». Чланом 42. је регулисано да «до престанка уговора, његовог отказивања или повлачења неке стране, може доћи само примјеном одредаба уговора или пак саме Конвенције.»
Колико мора постојати бесмисла и ништавила у тражењу да се због наводног непровођења Дејтонског споразума, врати на снагу Устав Републике БиХ, зато што је то закључила Скупштина Републике БиХ, прихватајући Дејтонски споразум. Тако је исто о Дејтонском споразуму могао да расправља било ко и да закључи било шта. Након потписивања Дејтонског споразума, од 14. децембра 1995. године, престала је и формално постојати Република БиХ и њен Устав.
На крају овог дијела излагања, треба напоменути још једну битну околност. Ако би било тачно оно што најчешће тврди бошњачка страна – да је Дејтонски споразум (само) зауставио рат, онда он и не би имао анексе, не би имао Устав. Када би било тачно да је у питању било само окончање рата, онда би Дејтонски мировни споразум одредио како ће се доћи до Устава као акта на основу кога ће функционисати БиХ. Па би онда предвидио начин формирања уставотворне скупштине која би имала задатак да донесе устав. То са БиХ није случај. Дејтон је одмах дао и Устав БиХ који ће се примјењивати све док не буде промијењен или донесен нови, по уставној процедури из тог Устава. Мировни споразум само ради окончања рата, био је Вашингтонски споразум који је зауставио рат између Муслимана и Хрвата. Како сам већ навео, тај споразум је закључен у марту 1994. године, а на основу њега је формирана уставотворна скупштина Муслиманско-Хрватске Федерације, која је након неколико мјесеци, средином 1994. донијела Устав Федерације БиХ. Од самог настанка, па и данас, озбиљни проблеми су у Федерацији БиХ, јер нема механизма за заштиту од прегласавања. Свједоци смо да неријетко представници Хрвата у органима Федерације БиХ бивају прегласани од стране представника Бошњака. Федерација БиХ и у вријеме Дејтона је била врло упитна творевина, па је само огромним залагањем и притисцима, након потрошених 8 дана од укупно 20 дејтонских дана, некако опстао овај ентитет. Од тако формиране Федерације као једног ентитета и Републике Српске као другог ентитета, у Дејтону је створена БиХ.
Нема Босне и Херцеговине другачије и друге, мимо државе створене међународним уговором – Дејтонским споразумом.
Даме и господо,
Ово подсјећање на настанак и закључење Дејтонског споразума са свим анексима, базирано на вјеродостојним документима и исказима, јасно показује сву садашњу неутемељеност захтјева бошњачких политичара за централизацију и унитаризацију. Да је то било прихватљиво и могуће у вишенационалној БиХ, онда не би ни било рата. Могли сте закључити на основу овога што је напријед наведено, са којим циљевима и намјерама је припреман и закључен Дејтонски споразум. Сасвим јасно се одсликава сва сложеност односа у БиХ и потреба уважавања оправданих захтјева да се креирају свеобухватна рјешења. Зато Дејтонски споразум остаје темељ функционисања БиХ и услов њеног опстанка. Није Дејтонски споразум никаква привремена категорија, већ јасно дефинисан план за БиХ. Његово урушавање и ревизија под притисцима и уцјенама, уз неограничено и неправно дјеловање ОХР-а, није довело до стабилности БиХ, нити до изградње међунационалног повјерења. Напротив. Наставак такве неодговорне политике, води засигурно распаду као што се дешавало и код других вишенационалних европских држава. Само у задњих сто година, подјелама су настајале нове државе, попут Норвешке, Ирске, Чешке, Словачке, Црне Горе, Србије и бивших совјетских република. Инсистирање на томе да Дејтонска БиХ не може ефикасно остваривати пут ка евроатлантским интеграцијама, значи да БиХ у својим садашњим границама заправо и не може постојати. Докле год се међународни пројект познат као Дејтонска БиХ, покушава срушити под плаштом реформи, људских права, евроатлантских интеграција, дотле ће БиХ бити на репу економског и сваког другог напретка.
Република Српска која је опредијељена за поштовање Дејтонског споразума није дужна да се повинује захтјевима за реформисање који заправо значе остваривање ратних циљева Алије Изетбеговића. Такође није дужна да свој пут који је приближава економски развијенијим европским земљама, зауставља и успорава због фрустрација и неодговорности бошњачке стране. Примарни циљ бошњачких представника јесте централизација економског богатства, да би оно служило за финансирање неумјерених и неутемељених давања за борачке и социјалне категорије, за подржавање неприватизованих предузећа, за набујалу администрацију која је дуплирана на кантоналном и нивоу ФБиХ. Притом бошњачка елита свој народ храни причом о правима жртве у односу на геноцидну творевину – Републику Српску. Чак су до те мјере успјели да излобирају и неке стране представнике који сасвим озбиљно предлажу да Република Српска уступи Федерацији свој новац, јер га Федерација нема, а ионако живите у једној држави. То само показује шта би се дешавало са економским резултатима које остварује Република Српска, ако би се рецимо укинуло ентитетско гласање као Дејтонски темељ постојања БиХ. Другим ријечима, Републици Српској би се дешавало исто оно што се сада дешава кантонима са хрватском већином, којима се једноставно узима новац да би се покривала давања највећим дијелом за припаднике бошњачког народа који су та права стекли на основу неодговорне политике и сталног држања у заблуди.
Ова власт у Републици Српској, зауставила је ерозију преноса надлежности на ниво БиХ и више неће дозволити никакав пренос надлежности који није утемељен на вишестраним анализама и несумњивим доказима о рационалнијем и ефикаснијем обављању након евентуалног преноса на ниво БиХ. Поготово нећемо дозволити да се кршењем Устава БиХ, одузимају надлежности Републици Српској. Када је покренуто питање формалне уставне заснованости надлежности пренесених са ентитета на ниво БиХ, огласио се тадашњи портпарол ОХР-а Крис Бенет, који је устврдио да се не може оспоравати пренос надлежности који се десио приликом реформе одбране, правосуђа и индиректног опорезивања, јер су оне извршене у складу са Уставом БиХ. То су три надлежности од преко педесет надлежности које су до сада са ентитета пренесене на ниво БиХ. Поставља се питање шта је са осталима пренесеним надлежностима и каква је уставност процедуре која је довела до тога. Као што се поставља питање ефикасности и рационалности пренесених надлежности, што ће бити предмет посебних анализа.
СУШТИНА ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
Дејтонски споразум је пошао од истине да је БиХ вишенационална држава и да зато морају постојати механизми за заштиту интереса не само појединаца већ и колективитета, а у случају БиХ - то значи Срба, Бошњака и Хрвата као конститутивних народа. Зато је Дејтонски споразум био и остао међународни уговор креиран као резултат ''потребе за свеобухватним споразуму који ће учинити крај трагичном сукобу у региону'' да би се , остварио циљ - „трајни мир и стабилност“, како то пише у преамбули Споразума. Намјера да то буде свеобухватни споразум, као начин, остваривања трајног мира и стабилности, проузроковала је да Дејтонски споразум садржи толики број анекса. Сваки од њих на свој начин даје допринос трајном миру и стабилизацији, али једно је сигурно: срж Дејтонског споразума је његов Анекс 4. - Устав БиХ.
Анекс 4. Дејтонског споразума носи назив Устав БиХ. Без обзира на специфичност настанка и доношења, тај Устав има неопходне уставне садржаје и механизме који дефинишу БиХ као сложену државу. Према преамбули Устава БиХ, којој је Уставни суд БиХ дао нормативни карактер, темељи БиХ су:
· суверенитет,
· територијални интегритет,
· политичка независност у складу са међународним правом.
По основу суверенитета БиХ је пуноправна чланица УН и Савјета Европе, а од ове године партнер Европске уније у Споразуму о стабилизацији и придруживању, одраније у Партнерству за мир са НАТО пактом. Као политички независна држава у складу са међународним правом, БиХ има сва права и дужности, која припадају сувереним државама. БиХ није територија под протекторатом ни старатељством Уједињених нација ни међународне заједнице, ни Високог представника, јер би у том случјау морала постојати таква одредба Дејтонског споразума, или пак Одлука Савјета безбједности УН према члану 25. Повеље УН.
Босанско-херцеговачки констититутивни народи Бошњаци, Хрвати и Срби, наведени су у преамбули Устава БиХ, заједно са другим народима и грађанима, као доносиоци Устава, тако што одлучују да Устав гласи, даље према својим поглављима и члановима. Иако Устав није донесен од стране Парламента БиХ, ипак су као његови доносиоци одређени колективитети - три конститутивна народа и остали народи и грађани. И то је јасно. Несумњиво да се оваквим набрајањем изражава намјера да се прије свега ради о држави народа - конститутивних и осталих, а потом и о држави грађана.
У Уставу се не наводи уставна категорија државе БиХ. Ипак из свега произилази да се ради о парламентарној држави федерално-конфедеративног карактера. Унутрашња структура БиХ, одређује се Уставом, а супротно њему, није могуће на други начин одређивати унутрашњу структуру БиХ. Устав одређује да је БиХ демократска држава, која функционише на начелима правне државе и слободних избора. Уставом је регулисано устројство БиХ, као сложене државне заједнице, која се састоји од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске, и то је посебно наглашено у члану 2. тог Устава.
Надлежности БиХ су одређене чланом III.1. који то стриктно утврђује. Тачка III.5. названа „Додатне надлежности“ даје могућност уређивања додатних надлежности за БиХ као заједничку државу, под условом да се ентитети о томе сложе. То подразумијева да ентитетске скупштине као надлежни законодавни органи, морају донијети одлуке о преносу надлежности, и одлучивати о закључивању споразума између ентитета. То прописује члан IV.4.д. Устава БиХ, према коме се надлежности ентитета могу пренијети институцијама БиХ, само на основу споразума између ентитета.
Док се не промијени Устав БиХ, мораће се стриктно поштовати као највиши законодавни акт ове земље. Чланом X. Устава БиХ утврђено је да се Устав може мијењати само одлуком Парламентарне скупштине БиХ, укључујући двотрећинску већину присутних посланика који гласају у Представничком вијећу. Устав дакле јасно одређује да не постоји други начин да се промијени Устав БиХ, па ни одлукама Високог представника и нити било ког другог органа. Изузетак од овог правила је промјена Дејтонског споразума на исти начин како је и закључен - мировном конференцијом и потписима.
С обзиром на свеобухватност рјешења у Дејтонском споразуму, нису предвиђене накнадне интерпретације (ограничени изузетак односи се само на тумачење Анекса 10.), нити примјена других правила, нити је дато право некој међународној организацији или било којој другој институцији која није установљена Дејтонским споразумом, да га тумачи. Стога ни Уједињене нације нису могле нити су «дописивале» нити «креативно» тумачиле Дејтонски споразум. Зато се тумачења Дејтонског споразума могу стриктно темељити само на ономе што је потписано – само слово, а не никакав дух Дејтона. Дејтонски споразум припада грађанима БиХ и њиховим демократски изабраним институцијама. То право нема ни Високи представник, а још мање његов офис.
ОХР И ЊЕГОВА ВЛАДАВИНА БОСНОМ И ХЕРЦЕГОВИНОМ
Укупност односа у БиХ као дејтонској творевини, неминовно одређује бављење институцијом Високог представника међународне заједнице у БиХ и његове канцеларије, познате као ОХР. Ова институција је настала као својеврсни координатор и посредник, без сличних узора у другим случајевима мировних споразума.
Дејтонски споразум је предвидио начин координације у провођењу мировног споразума, и то је регулисано Анексом X. Није било обавезно, али је тако утврђено и потписано и то се мора поштовати. Иако су Уједињене нације биле на различите начине инволвиране у рат у БиХ - војно, цивилно, хуманитарно, тадашњи генерални секретар Бутрос Гали ставио је до знања да би се радо ријешио бивше Југославије и сложио се да се сви аспекти провођења мировног споразума, организују изван Уједињених нација. То је био основ за планирање посебног координатора за провођење мировног споразума, па је Анексом X установљен Високи представник међународне заједнице у БиХ. И остале земље су биле сагласне са цивилним координатором који би надзирао провођење невојних дијелова мировног споразума. Била су различита виђења ко га поставља: док су Французи и Британци били за то га поставља генерални секретар УН, дотле су САД сматрали да га Савјет безбједности треба само „потврдити“, с тим да његова права остају потпуно независна од УН. „Цивилни координатор би тако предводио једну аутономну мултилатералну коалицију добровољних учесника» како су образлагали Американци, тражећи да провођење и војне и цивилне компоненте мировног споразума, буде мимо УН. Зато су и тражили да то буде регулисано самим споразумом, јер је избјегавањем улоге УН, изостала правна компонента за постојање цивилног координатора за дјеловање у БиХ. Зато се прибјегло формули да ће војни аспект обезбјеђивати снаге НАТО пакта и да цивилни имплементатор неће имати никакве надлежности над војним аспектом споразума. Изостанак УН је имао један изузетак: полицијска мисија под називом ИПТФ, одређена је као одговорност УН. Данас је и полицијска мисија у надлежности Европске уније под називом ЕУПМ, као и војне снаге под називом ЕУФОР.
О настајању рјешења за цивилну имплементацију, први Високи представник Карл Билт у својој књизи «Мисија мира», пише: «Полазна позиција Вашингтона је била да нема говора да постоји неко ко ће надгледати спровођење мировног уговора. Првобитно је то требао бити «помоћни координатор» који би према позицији Вашингтона имао «задатак да служи као тачка за контакт са интернационалним организацијама и добровољним организацијама које су ангажоване да спроведу мировни уговор», али су одмах додали да «помоћни координатор неће имати неки ауторитет над интернационалним организацијама, добровољним организацијама или функционерима у земљи домаћину, сем у случају да му се изричито да таква пуномоћ». Као што знамо такву пуномоћ по Дејтонском споразуму није добио Високи представник.
У шта се изродила институција цивилног координатора свих ових година, и на основу чега је дјеловала ? Како се десило да Високи представник постане ОХР ? Откуд протекторат над БиХ, достојан колонијалне праксе из прошлих вијекова ?
Анексом 10. Дејтонског споразума установљена је инстититуција Високог представника међународне заједнице у БиХ, а не канцеларија ОХР. Канцеларија ОХР је у служби Високог представника, а она је постала доминантна. Дакле Анекс 10. под називом: «Споразум о цивилном спровођењу мировног рјешења» потписале су сљедеће потписнице:
- Република Босна и Херцеговина,
- Република Хрватска,
- Савезна Република Југославија,
- Федерација Босне и Херцеговине и
- Република Српска,
па су те потписнице означене као „Стране“. Према члану 1.2. тог Анекса, «стране» траже да се одреди Високи представник. Из те формулације «ТРАЖЕ» произилази да се Високи представник по међународном праву, мора и понашати као пуномоћник страна и у складу са њиховом вољом и тражењем. Према Члану 5. Анекса 10. «Високи представник на терену је коначни ауторитет за тумачење овог Споразума о цивилном спровођењу мирног рјешења“ Значи не и цијелог Дејтонског споразума, не војног дијела не много чега другог, него само Анекса 10.
Међу странама потписницама овог Анекса, су и два ентитета БиХ – Федерација БиХ и Република Српска. Ова чињеница даје неотуђиво право Републици Српској као потписници Анекса 10. и једној од „Страна“ да разматра дјеловање и акта које доноси Високи представник. То нико не може забранити, нити оцијенити да је напад на ауторитет Високог представника. То није само право Републике Српске, већ и обавеза, јер је Високи представник свој мандат добио, између осталог и од нас, Републике Српске. То је истовремено и обавеза Републике Српске према свим њеним грађанима, као и свим грађанима Босне и Херцеговине, ради очувања мира и стабилности у БиХ. Тиме Република Српска снажно манифестује своју обавезу да учини све да Босна и Херцеговина функционише по свом Уставу, законима, изборном резултату. Ако неко жели другачије, онда он уводи кризу у БиХ са врло извјесним, а несагледивим последицама. У складу с тим биће адресирана и одговорност пред међународном јавношћу и институцијама за заштиту међународног права.
У члану 2. Анекса 10. који носи назив: Мандат и методи координације и одржавање везе, стоји да Високи представник:
- надгледа спровођење мирног рјешења;
- одржава тијесне контакте са Странама, а видјели смо које су стране потписале Анекс 10.,
- координише активности цивилних организација и агенција у БиХ, поштујући притом њихову аутономију у оквиру њиховог дјелокруга рада, а тек по потреби им може давати опште смјернице о утицају њихових активности на спровођењу мирног рјешења.
Према Члану 2.г. Анекса 10. Високи представник ће: „Олакшати, уколико процијени да је то потребно, превазилажење свих тешкоћа које настану са цивилним спровођењем.“
Како ће се то радити, Анекс 10. не прецизира, али из наведених формулација претходних тачака у којима стоји да Високи представник
«надгледа, одржава контакте, подстиче сарадњу, координише активности, поштује аутономију, даје опште смјернице,»
произилази да је то начин поступања у његовом овлашћењу ради олакшавања превазилажења свих тешкоћа, а не наметање закона, уставних амандмана, реформи, смјена и пријетњи.
Као обавеза Високог представника, чланом 2.ф. Анекса 10. је наведено да ће бити обавезан да само 4 адресе:
„периодично извјештава Уједињене нације, Европску унију, Сједињене Државе, Руску Федерацију и друге заинтересоване владе, стране и организације о напретку и спровођењу мировног споразума у вези са задацима предвиђеним у овом Споразуму о цивилном спровођењу мирног рјешења.“
На Бонској конференцији у децембру 1997. Вијеће за имплементацију мира – ПИК, која је одржана двије године након закључења Дејтонског споразума, Карлос Вестендорп као Високи представник, накнадно је пристао да о напретку и спровођењу мировног споразума, обавјештава и ПИК. Зато је Вијеће за имплементацију мира поздравило пристанак Високог представника, да их уврсти међу адресе за извјештавање у складу са чланом ИИ.ф. Анекса 10. Другим ријечима ПИК се захваљује, јер се тиме није и дефинитивно угасила Конференција о бившој Југославији. Од Конференције која се бавила цијелом Југославијом, само је БиХ добила ПИК као нетражено насљедство. Без обзира на кризе и неријешене ситуације у Источној Славонији, сукобе у још и данас спорној Македонији, Косову, само БиХ има право и част да има додатне координаторе. Да Високи представник није пристао да о напретку цивилне имплементације обавјештава ПИК, не би било никаквих последица, нити би било кршења међународног уговора, али вјероватно не би данас ни било ПИК-а.
ШТА СЕ ДЕШАВАЛО ОД 1995. ДО 2008. ГОДИНЕ
Вијеће за имплементацију мира (ПИК) није орган ни тијело предвиђен међународним уговором, у свом чланству нема ни држава потписница, ни других страна из Дејтонског споразума, па тиме нема ни формалне надлежности за проведбу мира у БиХ. Како стоји на интернет страници ОХР-а., ПИК на различите начине пружа подршку мировном процесу, обезбјеђујући финансијска средства, дајући трупе у састав СФОР-а, сада ЕУФОР-а, те Високом представнику «даје политичке смјернице»,,
На бонском засједању ПИК-а, донесени су закључци, између осталог и они који се тичу дјело