Припремљени текст обраћања предсједника Владе Републике Српске Милорада Додика посланицима, на 14. посебној сједници Народне скупштине Републике Српске, 13. октобра 2008. године 

Уважени Предсједниче Републике Српске,

уважени члану Предсједништва БиХ,

уважена господо копредсједавајући Парламентарне скупштине БиХ,   

уважено предсједништво Народне скупштине,

поштовани народни посланици,

Поштовани гости,

Даме и господо,

Повод за сазивање посебне сједнице Народне скупштине Републике Српске, јесу скорашња иступања предсједавајућег Предсједништва БиХ Хариса Силајџића, као и других бошњачких политичара и странака, а које се тичу неприхватања Дејтонског споразума и напада на уставно уређење БиХ. То није ништа ново нити траје одскоро. То је континуитет једне политике настале још прије рата у БиХ и која се темељи на покушајима стварања неравноправности  кроз трајну нестабилност у БиХ. Покушај да се Република Српска која као страна потписница дијелова (анекса) међународног уговора има одговарајући субјективитет, прикаже као резултат злочина за које се воде поступци пред надлежним судовима, даје за право институцијама Републике Српске да утврде ставове и политику која ће се водити у будућности у погледу односа у Босни и Херцеговини. Зато кроз данашње засједање, требамо дати наше јасно виђење ситуације и односа у БиХ и предложити НОВУ ПОЛИТИКУ ЗА НОВИ ПОЧЕТАК. 

ПОДСЈЕЋАЊЕ

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини парафиран је 21. новембра 1995. године након тронедјељних мировних преговора у Дејтону, а закључен је 14. децембра исте године у Паризу. Тиме је требало да се дефинитивно оконча најтежи рат вођен као последица распада СФРЈ. Рат у коме је страдало 97.207 лица, уз бројне рањене и унесрећене, и земљу која је разорена политички и економски. Истовремено,  то је била једна од највећих криза са којима се сусрела међународна заједница на крају вијека обиљеженог свјетским ратовима. По неким карактеристикама и инволвираности бројних држава и међународних војних и политичких асоцијација, распад Југославије је био и свјетски сукоб. Неки га зато називају и «трећим свјетским ратом». 

Југославија је својим вишенационалним саставом и политичким и економским системом, дуго година била својеврстан експеримент. Показало се да ни вишедеценијски развој у миру који је ту државу довео на праг европских заједница, није могао бити брана бројним антагонизмима. Без обзира на то, промјена политичког система није морала довести до распада земље, а поготово не до крвавих ратова. Али када се једном кренуло, тешко је било стићи на крај. Неслагања југословенских република почела су знатно прије њеног распада. Устав из 1974. године није ријешио питање функционисања Федерације, што је доводило до размирица које су добиле на интензитету након 1980. године, послије Титове смрти. Ни Савез комуниста као једина политичка партија није могао сузбити трвења међу републикама поводом различитих виђења политичких, економских и уставних реформи. Након увођења вишестраначког система и првих вишестраначких избора одржаних током 1990. године, међусобни антагонизми југословенских република су стално појачавани. Криза се стално продубљивала и успркос покушајима, како унутрашњим – понајвише дјеловањем Владе Анте Марковића, тако и иностраним, Југославија је клизила ка рату. Отворени захтјеви Словеније и Хрватске за независношћу, сударали су се са политиком србијанског руководства на челу са Слободаном Милошевићем, које је под плаштом очувања Југославије покушавало наметнути доминацију. Иако су велике свјетске силе јавно изражавале подршку опстанку и интегритету Југославије, ствари су кренуле другим током. У прилог томе, могу се навести бројни документи: Декларација Европске заједнице од 26. марта 1991. године, писмо америчког предсједника Џорџа Буша (старијег) премијеру Анти Марковићу, у коме се каже: „Сједињене државе неће охрабрити оне који желе да растуре Југославију“, па Декларације Стејт департмента из маја 1991. у којој се наводи: „Сједињене државе неће охрабривати или награђивати сецесију и изражавају подршку територијалном интегритету Југославије у њеним постојећим границама“. Слично је реаговало руско министарство спољних послова у априлу 1991. године које потврђује да је „заштита територијалног интегритета Југославије, један од кључних предуслова за стабилност Европе“.  Декларацијом Конференције о европској безбједности и сарадњи (садашњи ОЕБС) од 19. јуна 1991. државе учеснице потврђују своју подршку „демократском развоју, јединству и територијалном интегритету Југославије“.  Слични су и ставови функционера Француске, Њемачке, Велике Британије. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер у јуну 1991. године, приликом посјете Југославији, на питање словеначког лидера Милана Кучана, да ли ће САД признати независност Словеније, револтирано је изјавио; „Не, никада“. Знамо како се ситуација даље развијала. Оно што је по свим актима од докумената Уједињених нација, преко КЕБС-а, Европске заједнице, великих сила, требала бити гаранција за демократски преображај Југославије и спречавање рата, изродило се у највећу европску кризу која траје и данас.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА – ЈУГОСЛАВИЈА У МАЛОМ 

Овим подсјећањем желимо указати на ситуацију која је претходила кризи у БиХ, а потом и рату. Немогућност унутрашњег договора, инволвираност међународне заједнице у југословенски сукоб, кроз преурањено признавање Словеније, Хрватске, а поготово Босне и Херцеговине, те  постојање ЈНА као једне од највећих европских војних сила, био је увод у „трагични сукоб у региону“. Нестајање Југославије добро је дошло онима који су државу јужних Словена злурадо означавали као „инцидент историје“.

У БиХ су три националне странке  СДА, СДС и ХДЗ, са огромном већином побиједиле на новембарским изборима 1990. године, освојивши  202 мандата, од укупно 240 у тадашњој Скупштини БиХ. СДА је освојила 86 мандата, СДС 72 мандата, а ХДЗ 44 мандата. Те три странке су формирале заједничку власт уз гаранције и обећања грађанима да ће сложно водити БиХ и да рата неће бити. Но, већ почетком фебруара 1991. године, СДА је изашла са захтјевом за суверенитом БиХ. То је био јасан знак да ће се водити сепаратистичка активност, слична оној коју се   већ чиниле Словенија и Хрватска. Очигледно је био циљ да се што више република опредијели за сувереност, да би то била аргументација за распад Југославије, де би се тиме „прекрила“ класична унилатерална сецесија од међународно признате државе.  

У вријеме док су трајали покушаји  СИВ-а да преко економских и политичких реформи, превазиђе кризу, у мају и јуну 1991. године, дошло је до проглашавања независности Словеније и Хрватске. Истина, уз посредовање Европске заједнице, ове републике су пристале да одлуке о независности суспендују на три мјесеца. Одмах након истека тог рока, већ 8. октобра, независност је активирана, уз друге активности које су водиле унилатералној сецесији. Сепаратисти у БиХ су то једва дочекали, па је крња скупштина БиХ, без српских посланика, у ноћи 14. на 15. октобар 1991. године усвојила Меморандум о суверености који је припремила СДА, који је јавно промовисала још од почетка те године. За овај Меморандум гласало је свих 86 посланика СДА и 42 заступника ХДЗ-а. Овај акт је јасно означио пут којим ће ићи БиХ под двостраначком влашћу муслиманског и хрватског народа, а то је независност и сецесија БиХ од Југославије. Посланици СДА и ХДЗ-а су усвајајући тај акт, флагрантно прекршили Устав.

Механизам заштите националне равноправности установљен амандманима на Устав СР БиХ донесеним у јулу 1991., још прије првих вишестраначких избора. Доносећи акт о независности без потребне двотрећинске већине, посланици СДА и ХДЗ, послали су поруку српском народу да ће у највишем државном тијелу бити прегласаван и маргинализован. То је довело до формирања Скупштине српског народа у БиХ, коју су чинили српски посланици сазива Скупштине БиХ, без обзира на политичку припадност. Тако су се у тој скупштини поред најбројнијег СДС-а, нашли и посланици који су бирани на листи СК БиХ, Социјалистичког савеза, Савеза реформских снага, укупно 84 посланика. Из тог броја касније је и Уставом Републике Српске утврђен број од 83 посланика. Дана 24. октобра 1991, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини,  донијела је одлуку о расписивању "плебисцита српског народа у Босни и Херцеговини" на коме ће се одлучити о остајању у заједничкој држави Југославији. Плебисцит је одржан 9. и 10. новембра 1991, а према резултатима, више од 1,200.000 гласача било је  за останак у Југославији.

Све ово се дешава у још увијек међународно признатој СФРЈ. Међународна заједница покушава путем Бадинтерове арбитражне комисије оцјењивати легалност аката сецесинистичких југословенских република. Требало је да  једна ад хоц комисија својим мишљењем даје легалитет  ономе што је било у супротности са међународним правом, а поготово са унутрашњим устројством Југославије. Та комисија је поред проглашења независности у парламентима сецесионистичких република, тражила изјашњавање народа на референдуму.  Бадинтерова комисија је Мишљењем број 4. констатовала да није довољна одлука Скупштине БиХ (уз то као што је наведено донесена без гласова српских посланика) и да одсуство референдума у БиХ значи да се „воља народа БиХ да конституишу Републику као суверену и независну државу не може сматрати у потпуности основаном“, те да се не може гарантовати признање такве државе. Комисија је је нагласила да оваква процјена може бити поново разматрана „уколико се обезбиједе одговарајуће гаранције од стране Републике  по могућности референдумом СВИХ грађана СР БиХ без разлике, спроведеним под међународним надзором“. Скупштина БиХ без гласова српских посланика је 25. јануара 1992. године донијела одлуку о расписивању референдума за 29. фебруар и 1. март 1992. године. То изјашњавање Срби у БиХ су бојкотовали, па су све послове око припреме, одржавања и утврђивања резултата, обављали представници СДА и ХДЗ у власти. Према објављеном извјештају, од укупног броја гласача 3.253.847 грађана,  на  референдум за утврђивање статуса Босне и Херцеговине изашло је и гласало 2.073.568 грађана са правом гласа или 64,31%. “ЗА” је гласало  2.061.932 гласача, или 99,44%, док је “ПРОТИВ” гласало 6.037 или 0,29%, а неважећих гласачких листића било је 5.227 или 0,25%.

Међународна заједница је наставила активности за постизање мирног рјешења, па је тако португалски дипломата Жозе Кутиљеро обавио низ разговора са лидерима три националне странке – Алијом Изетбеговићем, Радованом Караџићем и Матом Бобаном. Као резултат тога припремљена је Изјава о начелима новог уставног рјешења Босне и Херцеговине, позната као Кутиљеров план. Тројица челника СДА, Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Русмир Махмутћехајић, проучавали су ову Изјаву која је предвиђала три  регије формиране на националној основи, уз централизацију управе над војском, полицијом и законодавством, па је након тога Изетбеговић потписао Изјаву. Такво уставно рјешење је одређивало БиХ као државу са три конститутивне јединице формиране на националном принципу. Убрзо је Алија Изетбеговић одбацио Кутиљеров план, повукавши свој потпис. Постоји увјерење да је то било на сугестију Ворена Цимермана, америчког амбасадора у СФРЈ. Изетбеговић се уздао да ће му Америка подарити унитарну БиХ, којом би онда доминирали Муслимани као најбројнији народ.

Жозе Кутиљеро је од 2001. до 2003. био представник УН за људска права за БиХ и за бившу СРЈ, и стално је пратио дешавања у региону. Осврћући се на 1991. годину, Кутиљеро је 2005. изјавио:

“Послије пет недјеља разговора, 18. марта 1992. године, све три стране су усвојиле пакет принципа о будућем уставном уређењу БиХ. Превазиђено је и српско одбијање да БиХ буде независна држава, Хрватска је схватила да неће бити могуће припајање западне Херцеговине, а Муслимани (Бошњаци) су одустали од првобитно тражене унитарне државе.” Повлачећи потпис, “Изетбеговић је рачунао на САД, будући да је требало да оне изврше притисак како би муслиманско виђење уређења БиХ, било прихваћено без обзира на наше раније преговоре”, рекао је Кутиљеро. На питање: “Зашто је Изетбеговић одбио план иако га је већ потписао? Кутиљеро је одговорио:  “Изетбеговић је прихватио план само да би удовољио Европи, а онда је од њега одустао да би задовољио Американце који су га охрабривали да то уради. Он је вјеровао да Вашингтон подржава његову идеју о унитарној Босни. Дејтон је показао да гријеши, а и Европа је била против тога.” На питање да ли је међународна заједница могла да спријечи злочин у Сребреници и остале злочине у БиХ, Кутиљеро је одговорио: “Да је план усвојен, не би било рата, ни Сребренице.”

Како Кутиљеров план није заживио, Изетбеговић тражи признавање независности БиХ, што су у априлу 1992. учиниле САД и Европска заједница. И тада се знало да БиХ није испуњавала елементарне услове да буде призната као држава. Према Конвенцији из Монтевидеа о правима и дужностима држава из 1933. године, као критеријуми за државност одређени су: 1) стална популација, 2) дефинисана територија, 3) влада која ефективно контролише своју територију и независна је од било какве друге власти, уз могућност уласка у односе са другим државама.

Очигледно да тада Република  БиХ, па ни током рата све до Дејтона, није обједињавала конститутивне елементе државе и није ни могла испунити ефективност, пошто није контролисала ни трећину територије БиХ. Уосталом, Бечка декларација конференције УН о људским правима из 1993. године, констатује да се “право на очување сопственог територијалног интегритета признаје само владама које представљају СВЕ људе који припадају одређеној територији, без икакве дистинкције.” Влада у Сарајеву није представљала ни Србе, ни Хрвате. Заправо, ни у Дејтону Република БиХ није испуњавала елементе државности. Тачније речено, БиХ је испунила услове да постоји као држава, тек након избора у септембру 1996. и конституисања заједничких органа – Предсједништва БиХ, Парламентарне скупштине БиХ и Савјета министара БиХ. Тек тада је БиХ обухватила све народе, цијелу територију и могла да врши власт у међународно признатим границама.

Државе које су 1992. признале “крњу” БиХ, правдале су то очекивањем да ће то спријечити рат и потврдити стабилност БиХ. Признавање Босне и Херцеговине, је омогућило “колико оживљавање БиХ, толико и убијање Југославије”. Признавање унилатералне сецесије југословенских република Словеније и Хрватске, а поготово БиХ, касније је окарактерисано као преурањено. Према стручњацима за међународно право: “Постоји опште слагање да је преурањено признавање чин који није нимало пријатељски; то је акт интервенције и међународни преступ. Овакво признавање представља порицање суверенитета матичне државе”.

Тако је порицана Југославија као суверена држава, оснивач Уједињених нација и Покрета несврстаних.

Од самог дана признања, постојање БиХ као квази-суверене и квази независне државе било је порицано одбијањем Срба и Хрвата да такву државу прихвате као своју. Хрвати су успоставили Хрватску заједницу Херцег-Босну још 18. новембра 1991., а потом и  Хрватску Републику Херцег-Босну 28. октобра 1993. године.  У новембру 1991. године, Одлуком о успостави Хрватске заједнице Херцег-Босна, наведено је да ту хрватску јединицу у БиХ, чине подручја 30 општина. Поред тога, 8. априла 1992.  формирано је и Хрватско вијеће обране (ХВО), да би 3. јула 1992. године биле формиране и оружане снаге Хрватске заједнице Херцег-Босна. Срби су на територији коју су контролисали прогласили Српску Републику Босну и Херцеговину, (касније промијењено у назив Република Српска), формирајући Војску Републике Српске у мају 1992. године. Ово јасно показује да су и прије почетка рата у БиХ, припадници два од три конститутивна народа, исказали своје противљење Босни и Херцеговини као унитарној и “грађанској” држави по замисли Алије Изетбеговића и СДА. Чињеница је да су  за вријеме рата 1992. – 1995. године, формално, а поготово фактички, биле успостављене  три државне организације Република Српска, Херцег-Босна и остатак од тога оно што се звало Република БиХ. Чињеница је да су те три државне заједнице формиране на етничкој основи, и да су имале законодавну, извршну и судску власт, те своје посебне војске – Армија БиХ, Војска Републике Српске и Оружане снаге Херцег-Босне. 

Рат је трајао, а са њим и мировне иницијативе. Након до тада неуспјешних мировних планова, преокрет је настао Вашингтонским споразумом 18. марта 1994. године. Њему се претходили мировни преговори само двије стране – муслиманске и хрватске. Учесници преговора су били  – Република БиХ, Хрватска Република Херцег-Босна, Република Хрватска, као и сукобљене војне снаге Муслимана и Хрвата – Армија БиХ и Хрватско вијеће обране (ХВО). Претходно је у Бону 17. фебруара 1994. закључен Уговорни споразум о успостави трајног и цјеловитог мира између муслиманског и хрватског народа у БиХ. Вашингтонски споразум садржавао је Приједлог Устава Федерације БиХ као и Оквирни споразум о успостављању конфедерације између Републике Хрватске и Федерације БиХ. Из тог споразума је произашла Уставотворна скупштина Федерације БиХ коју су сачињавали посланици изабрани на изборима за скупштину БиХ у новембру 1990. године. Ово наводимо као фактичко стање подијељености БиХ, јер су од посланика изабраних на изборима 1990. године, формиране двије скупштине – Републике Српске и Федерације БиХ. То показује да је Република БиХ свој ионако крњи легитимитет, дијелом пренијела на новоуспостављену Федерацију БиХ. То није проширило власт Републике БиХ на територије под хрватском контролом. Може се констатовати да је цијело вријеме постојања Републике БиХ, то била међународно призната држава која није имала власт, ни народ ни територију у међунардодно признатим границама. То значи да Република БиХ није ни постојала у стварности и да је Босна и Херцеговина задовољила критеријуме међународног права тек након првих послијератних избора у септембру 1996. године и конституисања Предсједништва, Парламентарне скупштине и Савјета министара. Међународно признање и пријем у УН 1992. године, нису могле надокнадити оно што Република БиХ објективно није испуњавала од свог формалног настанка, па све до њеног престанка 14. децембра 1995. године.      

Рат је показао како се признавање зарад спречавања рата, окренуло у потпуну супротност, која је ову земљу коштала 97.207 људских жртава, етнички распоређених приближно учешћу у укупном броју предратног становништва. Поред људских жртава, десила су се огромна разарања, уз велики број избјеглица и интерно расељених лица. Рат се окончао прихватањем чињенице о тронационалном устројству и етничкој територијализацији, прво Вашингтонским, а потом и Дејтонским споразумом.

До Дејтона, велики број страдалих и бројни злочини учињени од стране припадника сва три народа, продубили су подјеле и неповјерење. То је последица која се не може исказати бројкама, али се показује као најтежа за будућност БиХ.

Дејтон је требао бити завршетак трагичних сукоба у региону, али криза на овим просторима још траје, у којој се ни БиХ не мора показати као најтежи случај. Зашто траје криза у БиХ и 13 година након окончања рата и огромног ангажовања међународне заједнице.

ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ

Дејтонски споразум није само мировни споразум, јер поред окончања ратних дејстава, садржи и 11 анекса којима су регулисани сви аспекти постојања БиХ као државе настале тим мировним споразумом. Зато би тачнији назив за дејтонски пакет био – ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМИ. За разлику од других мировних споразума на основу којих су формиране државне заједнице, овај споразум је изузетан по својим специфичностима који му дају карактер једног од најважнијих докумената након Другог свјетског рата. Рат у БиХ који је окончан у Дејтону, несумњиво је и успјех САД које су биле водећи актер и заједно са другим државама организованим у Контакт групи, учиниле  много да зараћене стране доведу за преговарачки сто и уз свједочење највећих свјетских сила потпишу мировни споразум. Треба се подсјетити ко је стајао изнад тројице «господара рата» - Милошевића, Туђмана и Изетбеговића, док су потписивали тај историјски споразум. То су били предсједници држава или влада САД, Руске Федерације, Велике Британије, Француске, Њемачке, те представник Европске уније. 

Такав епилог се десио након вишегодишњих активности које су вођене упоредо са ратом, бројних иницијатива и планова који су пропадали због неприхватања једне, двије или све три зараћене стране у БиХ – од Кутиљеровог плана који је могао спријечити рат, па преко Венс-Овеновог-Столтенберговог плана и планова Контакт групе. Као темеље Дејтонски споразум је имао Договорене основне принципе («Женевски принципи») од 8. септембра 1995. године и Наставак договорених основних принципа («Њујоршки принципи») од 26. септембра 1995. године. Притом је БиХ констатована само као чињеница – постојеће границе и међународно признање. Све остало чине ентитети -    «Федерација БиХ која је основана Вашингтонским споразумом и Република Српска, који настављају да постоје у складу са уставима, који ће се ускладити и допунити у складу са уставним принципима». Тако пише у овим документима на које се позива и Дејтонски споразум и Устав БиХ.

Ради подсјећања у овом времену када БиХ стоји пред новим почетком, вратићемо се времену и чињеницама с краја 1995. године.

ШТА ЈЕ БИО ЦИЉ ЗАВРШНИХ МИРОВНИХ РЕГОВОРА?

ШТА СЕ ТРЕБАЛО  РИЈЕШИТИ  И   ОКОНЧАТИ У ДЕЈТОНУ?

Нема никакве дилеме о томе, јер то произилази из цјелокупне документације која је настала прије и за вријеме мировних преговора, те кроз записе и интервјуе непосредних креатора и учесника.

Све што је произвео Дејтонски споразум, остаје не само за историју ратова, дипломатије, међународних односа, већ и као трајни наук како је мало потребно да дође до рата, а како је много потребно да се сукоб оконча и крене напријед.

На питање шта је био ЦИЉ ДЕЈТОНА, одговор је био нескривен и унапријед познат свим учесницима: ПОСТИЗАЊЕ СВЕОБУХВАТНЕ НАГОДБЕ.

На питање ШТА ТРЕБА РИЈЕШИТИ У ДЕЈТОНУ, одговор је опет СВЕОБУХВАТНОСТ као циљ. Свеобухватност се огледала у ставу који је такође био промовисан  и познат:  ШТО СЕ НЕ ДОГОВОРИ НА МИРОВНИМ ПРЕГОВОРИМА, НЕЋЕ СЕ НИКАД НИ ДОГОВОРИТИ.

Ово је стално потенцирала америчка страна, тражећи за то подршку од Контакт групе, па је Ричард Холбрук као главни преговарач и координатор, процјењивао: «Постоји само једна ваљана могућност за постизање споразума; сва питања која се не ријеше на преговорима у Дејтону, НИКАДА се неће ријешити.»

Овакав приступ изискивао је и посебне припреме. Зато су амерички функционери и правни стручњаци амбициозно припремали нацрте докумената који би одражавали свеобухватност споразума. Нарочито је потенциран правни аспект споразума и прилога, па су стога били укључени правни стручњаци из Министарства спољних послова – његових одјела за европске послове и безбједност, људска права, као и канцеларије главног правног савјетника Стејт Дипартмента. Активиран је и Роберт Овен, правник са искуством у изради међународних докумената и ранији функционер Стејт Дипартмента. Формиране су бројне радне групе  - за оквирни (кровни) споразум, устав, изборе, војне снаге, економску обнову, избјеглице, хуманитарну помоћ. Из овога се види  да је Дејтонски поразум од старта био конципиран као цјеловит документ који ће омогућити функционисање БиХ као државе, уз уважавање њене сложености. То истовремено чини смијешним, непоштеним и злурадим сва настојања за накнадна прекрајања БиХ, прикривајући то тобожњим неопходним реформама зарад функционалности, рационалности, помирења и демократског развоја. Дејтон је то све постигао и заокружио и поставио као основ за постојање и функционисање БиХ као заједничке државе.

Дејтон је одредио Босну и Херцеговину као сложену државу федерално-конфедералног типа, иако то није и формално дефинисао. Та сложеност БиХ диригује и начин њеног функционисања. То је супротно ратним циљевима које су имале три зараћене стране у БиХ. Неки ратни актери нису се ни до данас одрекли ратних циљева – кобајаги грађанске државе, на приниципима један човјек – један глас, у што се могао се увјерити и Ричард Холбрук приликом овогодишње посјете Сарајеву. Нас у то увјеравају бошњачки политичари свакодневно. Иступања Хариса Силајџића, Сулејмана Тихића, па и Златка Лагумџије, на линији су онога што неувијено говори поглавар Исламске заједнице у БиХ реис Мустафа Церић.           

У Дејтонски споразум уграђени су и принципи и искуства окончања великих криза и сукоба. У припреми Дејтона су тако своје мјесто нашли и Четворострани  споразум о Берлину (САД, СССР, Британија и Француска) из 1971. године, искуства историјског споразума из  Кемп Дејвида којим су 1978. окончани сукоби  између Израела и Египта, као и преговори о Вијетнаму. Дејтонски споразум није био само резултат шатл дипломатије и изолације у војној бази Рајт-Петерсон, како се често поједностављено приказује. Озбиљне припреме и бројни тимови стручњака из разних области и ресора, прије свега америчке владе, довели су до тога да ће Дејтонски споразум остати на високом мјесту у историји. Иако је то вријеме било оптерећено бројним сукобима не само ратујућих страна, већ и јаловошћу механизама свјетске политике, супарништвима САД и Европе, Русије и Западних сила, двоструким стандардима и неразумијевањем, Дејтон је успјешан пројект. Колико је он био значајан за САД, говори и то што је Ворен Кристофер, тадашњи амерички државни секретар, одредио да се тај  подухват забиљежи и сачува као историјски пројекат. То је и остварено кроз „ПРОЈЕКТ ИСТОРИЈЕ ДЕЈТОНА“ чији је циљ био написати историјски приказ и устројити свеобухватне и исцрпне архиве са свим материјалима.

У времену које је претходило Дејтонској конференцији, у највишим круговима америчке владе и Пентагона, сачињена је „Књига сценарија“ са поставкама на којима се заснивао амерички приступ рјешавању кризе и рата у БиХ. У поставкама су назначени и услови за нагодбу у БиХ, означени са седам тачака:

1)      Нагодба ће бити свеобухватна те довести до трајног мира унутар Босне и Херцеговине и цијеле регије.

2)      Укључиваће тространо узајамно признање Хрватске, Србије и БиХ , с прекидом ватре на цијелој територији те прекид офанзивних војних дјеловања.

3)       Американци ће настојати привољети стране на преговоре о примјеренијим и одрживијим граничним линијама, које ће одражавати и новије промјене на терену, али неће једноставно одбацити план Контакт групе.

4)      Према уставу, БиХ ће остати јединствена држава, али ће се састојати од два високо аутономна ентитета - један са српском већином и други с муслиманско – хрватском већином, а појединости ће договорити саме сукобљене стране.

5)      Умјесто пакета ограниченог укидања санкција, САД би биле спремне  на “одлучан приступ” и  укидање санкција за СР Југославију.

6)      У нагодбу се мора укључити и хрватско – српски споразум о источној Славонији, подручју богатом ресурсима између Хрватске и Србије.

7)      Нагодба мора укључивати и свеобухватан програм регионалне економске  обнове. За америчку дипломатску иницијативу посебно је била важна ова задња тачка зато што ће, премда ће Сједињене Америчке Државе водити преговоре, допринос Европе обнови постати важна “мрква” за постизање споразума.

У периоду до почетка Дејтона, одржани су бројни припремни састанци познати као шатл-дипломатија. У њима су амерички дипломати користећи се Књигом сценарија, упознавали будуће уговорне стране, као и већи број земаља, са могућим рјешењима,  те на тај начин тестирали њихову прихватљивост. Ослањали су се и на претходни план Контакт групе по коме би БиХ остала јединствена држава подијељена у аутономне ентитете, уз право на специјалне везе са СР Југославијом и Хрватском.  Како стоји у Пројекту историје Дејтона: „Циљ америчких дипломатских напора није био само окончати крвопролиће, већ и успоставити политичке и уставне структуре трајног рјешења заснованог на демократским начелима.“ Зато је Дејтонски споразум тако широко конципиран, да би на успостављеном балансу између националног (колективитети) и појединачног (људска права), створио прихватљив основ за функционисање и сам опстанак БиХ као вишенационалне државе.

Делегације које су преговарале у Дејтону фактички и формално су биле – Република Хрватска, Савезна Република Југославија и Република Босна и Херцеговина, тачније муслимански представници – Алија Изетбеговић, предсједник Предсједништва БиХ, Харис Силајџић, предсједник Владе и Мухамед Шаћирбеј, министар спољних послова. Фактички су то били тронационални преговори, јер су вођени у име Срба и Хрвата из БиХ, а само формално у име РБиХ, а заправо су то били представници муслиманског народа у БиХ.

ВАЖЕЊЕ БЕЗ РАТИФИКАЦИЈЕ

Пријe почетка преговора, Американци су инсистирали да свака делегација која долази у Дејтон,  мора имати овлашћења за одлучивање о мировном споразуму, другим ријечима да нема накнадног ратификацијског процеса. То је потврђено и на крају преговора у Дејтону, посебним Споразумом о парафирању Општег оквирног споразума за мир у БиХ, као задњом саставницом тог међународног акта, у коме стоји:  

«Увиђајући сада потребу за свеобухватним рјешењем у циљу окончања трагичног сукоба у региону, БиХ, Хрватска и СР Југославија су се сагласиле да су завршени преговори о споразуму за мир заједно са његовим анексима, те су се те државе и ентитети које оне представљају, обавезале да ће у Паризу потписати сва та документа у њиховој форми парафираној у Дејтону. Потписивањем Споразума и анекса, они ступају на снагу и од тог датума постају опреративни. Парафирање споразума и анекса изражава сагласност страна и ентитета које оне представљају да су се обавезале тим споразумима«.

Зато је чин потписивања у Паризу учинио важећим и оперативним Споразум и анексе, те и није било никакве даље сагласности ни ратификације од стране парламената потписница.   Тако је уосталом утврђено у тачки XИ Дејтонског споразума која гласи: «Овај Споразум ступа на снагу након потписивања. Потписано у Паризу на дан 14.12.1995. године. «  Притом, ни у једном случају нема никаквих резерви спрам тог споразума, јер их није изразила ниједна страна потписница, па се ни резерве нису могле накнадно стављати. Мора се имати у виду да Дејтонски споразум као међународни уговор подлијеже правилима Бечке конвенције о праву међународних уговора. Чланом 14. Бечка конвенција предвиђа ратификацију ако је то предвиђено уговором. Овдје је чак изричито наглашено да Дејтонски споразум ступа на снагу даном потписивања. Чланом 24. Бечке конвенције, утврђено је да уговор ступа на снагу «на начин и на дан који су утврђени његовим одредбама». У члану 26. наглашава се правило ПАКТА СУНТ СЕРВАНДА – што значи: УГОВОРИ СЕ МОРАЈУ ПОШТОВАТИ. Ту стоји: «Сваки уговор који је на снази веже стране и оне га морају извршавати у доброј вјери». А у члану 27. изричито стоји: «Страна се не може позивати на одредбе свог унутрашњег права да би оправдала неизвршавање уговора». Чланом 42. је регулисано да «до престанка уговора, његовог отказивања или повлачења неке стране, може доћи само примјеном одредаба уговора или пак саме Конвенције.» 

Колико мора постојати бесмисла и ништавила у тражењу  да се због наводног непровођења Дејтонског споразума, врати на снагу Устав Републике БиХ, зато што је то закључила Скупштина Републике БиХ, прихватајући Дејтонски споразум. Тако је исто о Дејтонском споразуму могао да расправља било ко и да закључи било шта. Након потписивања Дејтонског споразума, од 14. децембра 1995. године, престала је и формално постојати Република БиХ и њен Устав.

На крају овог дијела излагања, треба напоменути још једну битну околност. Ако би било тачно оно што најчешће тврди бошњачка страна – да је Дејтонски споразум (само) зауставио рат, онда он и не би имао анексе, не би имао Устав. Када би било тачно да је у питању било само окончање рата, онда би Дејтонски мировни споразум одредио како ће се доћи до Устава као акта на основу кога ће функционисати БиХ. Па би онда предвидио начин формирања уставотворне скупштине која би имала задатак да донесе устав. То са БиХ није случај. Дејтон је одмах дао и Устав БиХ који ће се примјењивати све док не буде промијењен или донесен нови, по уставној процедури из тог Устава. Мировни споразум само ради окончања рата, био је Вашингтонски споразум који је зауставио рат између Муслимана и Хрвата. Како сам већ навео, тај споразум је закључен у марту 1994. године, а на основу њега је формирана уставотворна скупштина Муслиманско-Хрватске Федерације, која је након неколико мјесеци, средином 1994. донијела Устав Федерације БиХ. Од самог настанка, па и данас, озбиљни проблеми су у Федерацији БиХ, јер нема механизма за заштиту од прегласавања. Свједоци смо да неријетко представници Хрвата у органима Федерације БиХ бивају прегласани од стране представника Бошњака. Федерација БиХ и у вријеме Дејтона је била врло упитна творевина, па је само огромним залагањем и притисцима, након потрошених 8 дана од укупно 20 дејтонских дана, некако опстао овај ентитет. Од тако формиране Федерације као једног ентитета и Републике Српске као другог ентитета, у Дејтону је створена БиХ.

Нема Босне и Херцеговине другачије и друге, мимо државе  створене међународним уговором – Дејтонским споразумом.

 Даме и господо,

Ово подсјећање на настанак и закључење Дејтонског споразума са свим анексима, базирано на вјеродостојним документима и исказима, јасно показује сву садашњу неутемељеност захтјева бошњачких политичара  за централизацију и унитаризацију. Да је то било прихватљиво и могуће у вишенационалној БиХ, онда не би ни било рата. Могли сте закључити на основу овога што је напријед наведено, са којим циљевима и намјерама је припреман и закључен Дејтонски споразум. Сасвим јасно се одсликава сва сложеност односа у БиХ и потреба уважавања оправданих захтјева да се креирају  свеобухватна  рјешења. Зато Дејтонски споразум остаје темељ функционисања БиХ и услов њеног опстанка. Није Дејтонски споразум никаква привремена категорија, већ јасно дефинисан план за БиХ. Његово урушавање и ревизија под притисцима и уцјенама, уз неограничено и неправно дјеловање ОХР-а, није довело до стабилности БиХ, нити до изградње међунационалног повјерења. Напротив. Наставак такве неодговорне политике, води засигурно распаду као што се дешавало и код других вишенационалних европских држава. Само у задњих сто година, подјелама су настајале нове државе, попут Норвешке, Ирске, Чешке, Словачке, Црне Горе, Србије и бивших совјетских република. Инсистирање на томе да Дејтонска БиХ не може ефикасно остваривати пут ка евроатлантским интеграцијама, значи да БиХ у својим садашњим границама заправо и не може постојати. Докле год се међународни пројект познат као Дејтонска БиХ, покушава срушити под плаштом реформи, људских права, евроатлантских интеграција, дотле ће БиХ бити на репу економског и сваког другог напретка.

Република Српска која је опредијељена за поштовање Дејтонског споразума није дужна да се повинује захтјевима за реформисање који заправо значе остваривање ратних циљева Алије Изетбеговића. Такође није дужна да свој пут који је приближава економски развијенијим европским земљама, зауставља и успорава због фрустрација и неодговорности бошњачке стране. Примарни циљ бошњачких представника јесте централизација економског богатства, да би оно служило за финансирање  неумјерених и неутемељених давања за борачке и социјалне категорије, за подржавање неприватизованих предузећа, за набујалу администрацију која је дуплирана на кантоналном и нивоу ФБиХ.  Притом бошњачка елита свој народ храни  причом о правима жртве у односу на геноцидну творевину – Републику Српску. Чак су до те мјере успјели да излобирају и неке стране представнике који сасвим озбиљно предлажу да Република Српска уступи Федерацији свој новац, јер га Федерација нема, а ионако живите у једној држави. То само показује шта би се дешавало са економским резултатима које остварује Република Српска, ако би се рецимо укинуло ентитетско гласање као Дејтонски темељ постојања БиХ. Другим ријечима, Републици Српској би се дешавало исто оно што се сада дешава кантонима са хрватском већином, којима се једноставно узима новац да би се покривала давања највећим дијелом за припаднике бошњачког народа који су та права стекли на основу неодговорне политике и сталног држања у заблуди.

Ова власт у Републици Српској, зауставила је ерозију преноса надлежности на ниво БиХ и више неће дозволити никакав пренос надлежности који није утемељен на вишестраним анализама и несумњивим доказима о рационалнијем и ефикаснијем обављању након евентуалног преноса на ниво БиХ. Поготово нећемо  дозволити да се кршењем Устава БиХ, одузимају надлежности Републици Српској.  Када је покренуто питање формалне уставне заснованости надлежности пренесених са ентитета на ниво БиХ, огласио се тадашњи портпарол ОХР-а Крис Бенет, који је устврдио да се не може оспоравати пренос надлежности који се десио приликом реформе одбране, правосуђа и индиректног опорезивања, јер су оне извршене у складу са Уставом БиХ. То су три надлежности од преко педесет надлежности које су до сада са ентитета пренесене на ниво БиХ. Поставља се питање шта је са осталима пренесеним надлежностима и каква је уставност процедуре која је довела до тога. Као што се поставља питање ефикасности и рационалности пренесених надлежности, што ће бити предмет посебних анализа.    

СУШТИНА ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА

Дејтонски споразум је пошао од истине да је БиХ вишенационална држава и да зато морају  постојати механизми за заштиту интереса не само појединаца већ и колективитета, а у случају БиХ - то значи Срба, Бошњака и Хрвата као конститутивних народа. Зато је Дејтонски споразум био и остао међународни уговор креиран као резултат ''потребе за свеобухватним споразуму који ће учинити крај трагичном сукобу у региону'' да би се , остварио циљ - „трајни мир и стабилност“, како то пише у преамбули Споразума. Намјера да то буде свеобухватни споразум, као начин, остваривања трајног мира и стабилности,  проузроковала је да Дејтонски споразум садржи толики број анекса. Сваки од њих на свој начин даје допринос трајном миру и стабилизацији, али једно је сигурно: срж  Дејтонског споразума је његов Анекс 4. - Устав БиХ.

Анекс 4. Дејтонског споразума носи назив Устав БиХ. Без обзира на специфичност настанка и доношења, тај Устав има неопходне уставне садржаје и механизме који дефинишу БиХ као сложену државу. Према преамбули Устава БиХ, којој је Уставни суд БиХ дао нормативни карактер, темељи БиХ су:

·        суверенитет,

·        територијални интегритет,

·        политичка независност у складу са међународним правом.

По основу суверенитета БиХ је пуноправна чланица УН и Савјета Европе, а од ове године партнер Европске уније у Споразуму о стабилизацији и придруживању, одраније у Партнерству за мир са НАТО пактом. Као политички независна држава у складу са међународним правом, БиХ има сва права и дужности, која припадају сувереним државама. БиХ није територија под протекторатом ни старатељством Уједињених нација ни међународне заједнице, ни Високог представника, јер би у том случјау морала постојати таква одредба Дејтонског споразума, или пак Одлука Савјета безбједности УН према члану 25. Повеље УН.

Босанско-херцеговачки констититутивни народи Бошњаци, Хрвати и Срби, наведени су у преамбули Устава БиХ,   заједно са другим народима и грађанима, као доносиоци Устава, тако што одлучују да Устав гласи, даље према својим поглављима и члановима. Иако Устав није донесен од стране Парламента БиХ, ипак су као његови доносиоци одређени колективитети - три конститутивна народа и остали народи и грађани. И то је јасно. Несумњиво да се оваквим набрајањем изражава намјера да се прије свега ради о држави народа -  конститутивних и осталих, а потом и о држави грађана.

У Уставу се не наводи уставна категорија државе БиХ. Ипак из свега произилази да се ради о парламентарној држави федерално-конфедеративног карактера. Унутрашња структура БиХ, одређује се Уставом, а супротно њему, није могуће на други начин одређивати унутрашњу структуру БиХ. Устав одређује да је БиХ демократска држава, која функционише на начелима правне државе и слободних избора. Уставом је регулисано  устројство БиХ, као сложене државне заједнице, која се састоји од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске, и то је посебно наглашено  у члану 2. тог Устава.

Надлежности БиХ су одређене чланом III.1. који то стриктно утврђује. Тачка III.5. названа „Додатне надлежности“ даје могућност уређивања додатних надлежности за БиХ као заједничку државу, под условом да се ентитети о томе сложе. То подразумијева да ентитетске скупштине као надлежни законодавни органи, морају донијети одлуке о преносу надлежности, и одлучивати о закључивању споразума између ентитета. То прописује  члан IV.4.д. Устава БиХ, према коме се надлежности ентитета могу пренијети институцијама БиХ, само на основу споразума између ентитета.

Док се не промијени Устав БиХ, мораће се стриктно поштовати као највиши законодавни акт ове земље. Чланом  X. Устава БиХ утврђено је да се Устав може мијењати само одлуком Парламентарне скупштине БиХ, укључујући двотрећинску већину  присутних посланика који гласају у Представничком вијећу. Устав дакле јасно одређује да не постоји други начин да се промијени Устав БиХ, па ни одлукама Високог представника и  нити  било ког другог органа. Изузетак од овог правила је промјена Дејтонског споразума на исти начин како је и закључен - мировном конференцијом и потписима.

С обзиром на свеобухватност рјешења у Дејтонском споразуму, нису предвиђене накнадне интерпретације (ограничени изузетак односи се само на тумачење Анекса 10.), нити примјена других правила, нити је дато  право некој међународној организацији или било којој другој институцији која није установљена Дејтонским споразумом, да га тумачи. Стога ни Уједињене нације нису могле нити су «дописивале» нити «креативно» тумачиле Дејтонски споразум. Зато се тумачења Дејтонског споразума могу стриктно темељити само на ономе што је потписано – само слово, а не никакав дух Дејтона. Дејтонски споразум припада грађанима  БиХ и њиховим демократски изабраним институцијама. То право нема ни Високи представник, а још мање његов офис.   

ОХР И ЊЕГОВА ВЛАДАВИНА БОСНОМ И ХЕРЦЕГОВИНОМ  

Укупност односа у БиХ као дејтонској творевини, неминовно одређује бављење институцијом Високог представника међународне заједнице у БиХ и његове канцеларије, познате као ОХР. Ова институција је настала као својеврсни координатор и посредник, без сличних узора у другим случајевима мировних споразума. 

Дејтонски споразум је предвидио начин координације у провођењу мировног споразума, и то је регулисано Анексом X. Није било обавезно, али је тако утврђено и потписано и то се мора поштовати. Иако су Уједињене нације биле на различите начине инволвиране у рат у БиХ -  војно, цивилно, хуманитарно, тадашњи генерални секретар Бутрос Гали ставио је до знања да би се радо ријешио бивше Југославије и сложио се да се сви аспекти провођења мировног споразума, организују изван Уједињених нација. То је био основ за планирање посебног координатора за провођење мировног споразума, па је Анексом X установљен Високи представник међународне заједнице у БиХ. И остале земље су биле сагласне са цивилним координатором који би надзирао провођење невојних дијелова мировног споразума. Била су различита виђења ко га поставља: док су Французи и Британци били за то га поставља генерални секретар УН, дотле су САД сматрали да га Савјет безбједности треба само „потврдити“, с тим да његова права остају потпуно независна од УН. „Цивилни координатор би тако предводио једну аутономну мултилатералну коалицију добровољних учесника» како су образлагали Американци, тражећи да провођење и војне и цивилне компоненте мировног споразума,  буде мимо УН. Зато су и тражили да то буде регулисано самим споразумом, јер је избјегавањем улоге УН, изостала правна компонента за постојање цивилног координатора за дјеловање у БиХ. Зато се прибјегло формули да ће војни аспект обезбјеђивати снаге НАТО пакта и да цивилни имплементатор неће имати никакве надлежности над војним аспектом споразума. Изостанак УН је имао један изузетак: полицијска мисија под називом ИПТФ, одређена је као одговорност УН. Данас је и полицијска мисија у надлежности Европске уније под називом ЕУПМ, као и војне снаге под називом ЕУФОР.

 

О настајању рјешења за цивилну имплементацију, први Високи представник Карл Билт у својој књизи «Мисија мира», пише: «Полазна позиција Вашингтона је била да нема говора да  постоји неко ко ће надгледати спровођење мировног уговора. Првобитно је то требао бити «помоћни координатор» који би према позицији Вашингтона имао  «задатак да служи као тачка за контакт са интернационалним организацијама и добровољним организацијама које су ангажоване да спроведу мировни уговор», али су одмах додали да «помоћни координатор неће имати неки ауторитет над интернационалним организацијама, добровољним организацијама или функционерима у земљи домаћину, сем у случају да му се изричито да таква пуномоћ».   Као што знамо такву пуномоћ по Дејтонском споразуму није добио Високи представник.

У шта се изродила институција цивилног координатора свих ових година, и на основу чега је дјеловала ? Како се десило да Високи представник постане ОХР ? Откуд протекторат над БиХ, достојан колонијалне праксе из прошлих вијекова ?

Анексом  10. Дејтонског споразума установљена је инстититуција Високог представника међународне заједнице у БиХ, а не канцеларија ОХР. Канцеларија ОХР је у служби Високог представника,  а она је постала доминантна. Дакле Анекс 10. под називом: «Споразум о цивилном спровођењу мировног рјешења» потписале су сљедеће потписнице:

1. Република Босна и  Херцеговина,
2. Република Хрватска,
3. Савезна Република Југославија,
4. Федерација Босне и Херцеговине и
5. Република Српска,

па су те потписнице означене као „Стране“. Према члану 1.2. тог Анекса, «стране» траже да се одреди Високи представник. Из те формулације «ТРАЖЕ» произилази да се Високи представник по међународном праву, мора и понашати као пуномоћник страна и у складу са њиховом вољом и тражењем.  Према Члану 5. Анекса 10. «Високи представник на терену је коначни ауторитет за тумачење овог Споразума о цивилном спровођењу мирног рјешења“ Значи не и цијелог Дејтонског споразума, не војног дијела не много чега другог, него само Анекса 10.

Међу странама потписницама овог Анекса, су и два ентитета БиХ – Федерација БиХ и Република Српска. Ова чињеница даје неотуђиво право Републици Српској као потписници Анекса 10. и једној од „Страна“ да разматра дјеловање и акта које доноси Високи представник. То нико не може забранити, нити оцијенити да је напад на ауторитет Високог представника. То није само право  Републике Српске, већ и обавеза, јер је Високи представник свој мандат добио, између осталог и од нас, Републике Српске. То је истовремено и обавеза Републике Српске према свим њеним грађанима, као и свим грађанима Босне и Херцеговине, ради очувања мира и стабилности у БиХ. Тиме Република Српска снажно манифестује своју обавезу да учини све да Босна и Херцеговина функционише по свом Уставу, законима, изборном резултату. Ако неко жели другачије, онда он уводи кризу у БиХ са врло извјесним, а несагледивим последицама. У складу с тим биће адресирана и одговорност пред међународном јавношћу и институцијама за заштиту међународног права.  

У члану 2. Анекса 10. који носи назив: Мандат и методи координације и одржавање везе, стоји да Високи представник:

-         надгледа спровођење мирног рјешења;

-         одржава тијесне контакте са Странама, а видјели смо које су стране потписале  Анекс 10.,

-         координише активности цивилних организација и агенција у БиХ, поштујући притом њихову аутономију у оквиру њиховог дјелокруга рада, а тек по потреби им може давати опште смјернице о утицају њихових активности на спровођењу мирног рјешења.

Према Члану 2.г. Анекса 10.  Високи представник ће: „Олакшати, уколико процијени да је то потребно, превазилажење свих тешкоћа које настану са цивилним спровођењем.“

Како ће се то радити, Анекс 10. не прецизира, али из наведених формулација претходних тачака у којима стоји да Високи представник

«надгледа, одржава контакте, подстиче сарадњу, координише активности, поштује аутономију, даје опште смјернице,»  

произилази да је то начин поступања у његовом овлашћењу ради  олакшавања превазилажења свих тешкоћа, а не наметање закона, уставних амандмана, реформи, смјена и пријетњи.

Као обавеза Високог представника,  чланом 2.ф. Анекса 10. је наведено да ће бити обавезан да само 4 адресе:

„периодично извјештава Уједињене нације, Европску унију, Сједињене Државе, Руску Федерацију и друге заинтересоване владе, стране и организације о напретку и спровођењу мировног споразума у вези са задацима предвиђеним у овом Споразуму о цивилном спровођењу мирног рјешења.“

На Бонској конференцији у децембру 1997. Вијеће за имплементацију мира – ПИК, која је одржана двије године након закључења Дејтонског споразума, Карлос Вестендорп као Високи представник, накнадно је пристао да о напретку и спровођењу мировног споразума, обавјештава и ПИК. Зато је Вијеће за имплементацију мира поздравило пристанак Високог представника, да их уврсти међу адресе за извјештавање у складу са чланом ИИ.ф. Анекса 10. Другим ријечима ПИК се захваљује, јер се тиме није и дефинитивно угасила Конференција о бившој Југославији. Од Конференције која се бавила цијелом Југославијом, само је БиХ добила ПИК као нетражено насљедство. Без обзира на кризе и неријешене ситуације у Источној Славонији, сукобе у још и данас спорној Македонији, Косову, само БиХ има право и част да има додатне координаторе.  Да Високи представник није пристао да о напретку цивилне имплементације обавјештава ПИК, не би било никаквих последица, нити би било кршења међународног уговора, али  вјероватно не би данас ни било  ПИК-а.

ШТА СЕ ДЕШАВАЛО ОД 1995. ДО 2008. ГОДИНЕ

Вијеће за имплементацију мира (ПИК) није орган ни тијело предвиђен међународним уговором, у свом чланству нема ни држава потписница, ни других страна из Дејтонског споразума, па тиме нема ни формалне надлежности за проведбу мира у БиХ. Како стоји на интернет страници ОХР-а., ПИК на различите начине пружа подршку мировном процесу, обезбјеђујући финансијска средства, дајући трупе у састав СФОР-а, сада ЕУФОР-а, те Високом представнику «даје политичке смјернице»,,

На бонском засједању ПИК-а, донесени су закључци, између осталог и они који се тичу дјеловања Високог представника. Од тада егзистирају такозвана «бонска овлашћења» која је Високи представник користио да:

-         намеће законе и њихове измјене и допуне;

-         намеће амандмане на уставе Федерације БиХ и Републике Српске;

-         смјењује изабране функционере или лица која врше јавну службу, са забраном учешћа на изборима, а потом је неке од њих враћао на сцену својом одлуком о помиловању;

-         одузима грађанска права и лична документа, без валидног поступка и права на жалбу. 

С обзиром да ПИК нема исходиште у међународном уговору, он не може имати ни овлаштење да «креативно» тумачи, нити да дописује међународни уговор, дајући «бонска овлашћења» Високом представнику. У праву постоји принцип да се некоме не могу дати ни пренијети права која нема ни сам давалац. Упитност «бонских овлашћења» је предмет анализа од Венецијанске комисије до правних асоцијација и стручњака широм свијета. Такав начин владања једном међународно признатом државом не постоји у свијету, па је садашње  заговарање останка ОХР-а, у супротности не само са међународним уговором, већ и са Повељом Ујединењих нација и цјелокупним системом и праксом међународног права.

За протеклих десет година, Високи представник је више од 800 пута користио «бонска овлашћења», од чега 300 пута када су у питању прописи. Врло импресивна и врло забрињавајућа цифра. Успркос таквим овлашћењима и одлукама које су нештедимице доношене, БиХ се удаљавала од успостављања међусобног повјерења, унутрашњег договора, а тиме је бивала све даље од неопходног демократског и економског развоја и европских интеграција.

Мандат Високог представника и његово дјеловање по оцјени Савјета  Европе је «непомирљиво са демократским принципима да ОХР доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да при томе нема правног лијека.“ Зато је Савјет Европе тражио од Венецијанске комисије да одреди колико је оваква пракса у складу са основним принципима Савјета Европе, посебно са Конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода. Венецијанска комисија је још у марту 2005. године у свом извјештају констатовала „да ако је постојала у ранијем периоду, након закључења Мировног споразума,  потреба да Високи представник врши широка овлашћења, сада је такав аранжман фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији».

Од овако јасне оцјене Венецијанске комисије прошле су 3,5 године, а у неким главама се ништа није промијенило.  

ЗА ИЛУСТРАЦИЈУ ДЈЕЛОВАЊА ОХР-а, навешћу неколико примјера.

Врхунац бесправног дјеловања свакако је Налог о проведби Одлуке Уставног суда БиХ број АП 953/05. којим Високи представник проглашава недопустивим било који поступак пред било којим судом у БиХ којим се оспорава било која одлука Високог представника. На крају тог Налога  стоји да те одлуке не подлијежу изношењу пред судове БиХ и њених ентитета, али ни било гдје другдје, те да се пред ниједним судом никада не може покренути поступак о обавезама који прозилазе из одлука Високог представника. Из овога прозилази да су институције система само демократски параван за аутократску и ничим ограничену власт ОХР-а. То значи да немамо Уставног суда, нема Парламента, нема закона, нема Устава, само постоји Високи представник и његови  налози. Овај Налог ОХР-а који сам цитирао, потписао је 23. марта 2007. године, тада већ одлазећи Високи представник Кристијан Шварц Шилинг, који се дуго опирао да не буде дио игре коју је годинама у БиХ проводила ОХР-ова структура.

Други примјер је саопштење ОХР-а из фебруара ове године, након доношења одлуке о емисији обвезница старе девизне штедње којом је Република Српска побољшала положај девизних штедиша, скраћујући рок који је одређен законом на нивоу БиХ. ОХР тим поводом саопштава:

“Влада РС уводи дискриминацију међу старим девизним штедишама

Одлука Владе Републике Српске да изда обвезнице за обавезе настале по основи старе девизне штедње очито крши одлуку Уставног суда БиХ и направиће дискриминацију међу власницима рачуна старе девизне штедње у БиХ. Ово представља јасно кршење законских одредаба о старој девизној штедњи на државном нивоу. ОХР може само претпоставити да ова мјера Владе РС представља покушај да се даље манипулише онима који су већ видјели како њихова штедња нестаје примјеном паралелних законских одредаба, што доводи до дискриминације међу старим девизним штедишама те до оспоравања Уставног суда БиХ, кључне институције успостављене према Дајтонском мировном споразуму.”

Као што је познато, Уставни суд БиХ је у септембру ове године одбацио приједлог за оцјену уставности и законитости наведене одлуке Владе РС, стајући на становиште да оно што је у интересу грађана Републике Српске, није противно прописима који су одредили само максималне рокове, на спречавајући ентитете да у складу са својим могућностима и побољшају положај девизних штедиша.

Примјер трећи говори о манипулацијама којима се служи ОХР и приликом припрема сједница Управног одбора ПИК-а. Као што је познато, ОХР припреми приједлог коминикеа који се подијели учесницима са очекивањем да га они усвоје без велике расправе. Користи се инерција и стереотипи о «лошој ситуацији у БиХ, запаљивој реторици, међунационалним тензијама», а све то као оправдање за останак ОХР-а и његово управљање и арбитрирање без одговорности и сасвим супротно било каквој демократској пракси и праву, како је то констатовала и Венецијанска комисија. У том коминикеу од 26. јуна 2008., који није усвојен, а који ипак стоји на званичној страници ОХР-а, пише:

«Босна и Херцеговина, као мирна, самоодржива држава која се неповратно креће ка европским интеграцијама, остаје дугорочни циљ Управног одбора Вијећа за имплементацију мира. Управни одбор подсјећа власти на одлуку коју је донио на састанку 27. фебруара 2008. године да власти БиХ морају остварити пет циљева и испунити два услова прије транзиције ОХР-а у Уред специјалног представника ЕУ. Све док Управни одбор Вијећа за имплементацију мира не утврди да је пет циљева постигнуто и да су два услова испуњена, ОХР остаје и наставља са провођењем свог мандата у складу са Дајтонским мировним споразумом, осигуравајући пуно поштивање Мировног споразума.»

И површна анализа указује на спремност и одлучност ОХР-а да остане малтене заувијек у складу са «својим мандатом». Чиста измишљотина, јер сам ОХР нема никакав мандат по Дејтонском споразуму, одређен  мандат има само  Високи представник, а никако његова канцеларија. Формулација да је пазите сад ово, ДУГОРОЧАН ЦИЉ Управног одбора «мирна, самоодржива држава која се неповратно креће ка европским интеграцијама» указује да БиХ сада није ништа од овога. Ово ОХР тврди у ситуацији када су мировне снаге са 60.000 сведене на 2.500 војника, са оцјеном Европске уније да и то треба укинути. Тврди и након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању да БиХ није неповратно у процесу европских интеграција. ОХР подмеће Управном одбору ПИК-а наредбодавне одлуке које БиХ МОРА испунити – 2 услова и пет циљева, а који су постављени тако да се увијек може констатовати да нису испуњени. 

ШТА О ОХР-у ПИШУ ЊЕГОВИ БИВШИ ПРИПАДНИЦИ И МЕЂУНАРОДНИ АНАЛИТИЧАРИ?

Већ више година постоје бројни ставови у домаћој и страној јавности, да ОХР није рјешење проблема за БиХ, већ дио проблема БиХ. Са протеком времена, ОХР-ова структура је постала и понајвећи проблем БиХ. Док год формално постоји та структура која је дио ратне прошлости БиХ, дотле БиХ не може одговорније и сигурније корачати ка евроатлантским интеграцијама. Ако још неко у међународној заједници мисли да је довољно наметнути реформе и пренос надлежности, припремити огроман број прописа од којих су многи непримјерени за БиХ, често лоше преписани из страних узора, још лошије преведени, и да је то рецепт за стабилност и одрживост БиХ, онда оправдано имамо супротан резултат. То произилази и из оцјена међународних  службеника који су учествовали у раду како ОХР-а, тако и других мисија међународне заједнице у БиХ или оних који се дуго година баве овим подручјем. Навешћемо неколико примјера и цитата из објављених текстова о улози ОХР-а у БиХ.     

Да почнемо оцјеном коју је у тексту од 11. августа 2003. године, дао њемачки доктор права Аден Мено. Текст носи наслов: «Бесправна моћ ОХР-а». С обзиром на вријеме када је објављен, текст носи поднаслов: «Некомпетентни народи у БиХ или коме треба ОХР; Зашто грађани БиХ немају петље да Педију Ешдауну и ОХР-у коначно једном кажу – стоп».

У тексту стоји како Дејтонски споразум у једном свом анексу предвиђа Високог представника и његов уред ОХР да помажу у реконструкцији БиХ, па наставља: »То је била понуда међународне заједнице тада више климавој БиХ, коју БиХ није била обавезна прихватити, а још мање је обавезна да се стави под туторство Високог представника, некога ко је без њиховог пристанка изабран у кабинетима страних земаља. Високи представник нема никакву извршну власт. Први Високи представник Карл Билт је знао ово.»  Када је ПИК 1997. закључио да Високом представнику одобри «бонска овлашћења», није о томе питана ни Југославија (Србија и Црна Гора, ни Хрватска,  ни БиХ, као потписнице Дејтонског споразума, а још мање ентитети БиХ као стране у Анексу 10. Др Мено тврди да «није постојала и још не постоји никаква легална основа за такву врсту одлуке» мисли се на бонска овлашћења. На његову примједбу, стране дипломате су му цитирале латинска правну изрека која гласи: НЕПРАВДА НИКАДА НЕ БИВА ОНОМЕ КО ЈЕ ЖЕЛИ.  Све док се Босанци не буне, нема проблема. Уколико Босанци немају петље да кажу ОХР-у када треба стати, како га онда кривити уколико настави ? Изгледа да Босанцима одговара оваква врста колонијализма или ако ништа, бар се навикавају на њега. Чак им не пада на памет да то представља њихову бруку. Министри, политичари, чак ни парламенти у БиХ нису господари у властитој кући. Нико их не охрабрује да схвате себе веома озбиљно, па како би их други схватили као такве ? Шта ми очекујемо да никне из овог сјемена ? Босанци постају дрски, а искушење да траже више новчане помоћи, све је веће. Међународни новац још приспијева, али у све мањим количинама и ускоро ће пресушити. Уколико БиХ не помогне сама себи, ускоро ће бити у великим проблемима. Шта би се десило да су Босанци једноставно рекли ОХР-у: затворите своје уреде који су попут тврђава и идите кући. А уколико то не урадите, него наставите наметати оно оно што ви желите, ми нећемо марити, него једноставно нећемо извршавати ваше наредбе. ОХР нема никакво право да остане, а још мање да даје било каква наређења.»

Порука текста овог њемачког правног стручњака је јасна: Док се грађани БиХ не буне, испада да желе такав статус, па ОХР наставља са неправдама.

У другом тексту који је написао Метју Периш, шеф правног одјела ОХР-а у Брчком, који носи назив: «Крах дејтонског протектората», детаљно се описује процес повећавања надлежности и указује на план активности ОХР-а за централизацију БиХ. Периш каже да је циљ Бошњака био повећање надлежности централних власти, «јер су себе видјели као доминантну снагу у унитарној држави». У томе су им обилато помагале ОХР-ове структуре, а посебно је то било доминантно за вријеме док је Високи представник био Педи Ешдаун.

За институцију Високог представника, Периш наводи: «Дејтонске мировне споразуме припремили су амерички адвокати. Њихова намјера никада није била да створе међународног диктатора који би руководио политичким животом земље.» Зато је Анекс 10. и предвиђао да «стране» - њих 5, затраже именовање Високог представника као координатора за «олакшавање напора страна и координације организација и агенција укључених у цивилне аспекте». Оцјењујући давање «бонских овлашћења» од стране ПИК-а, Периш каже да се ради о «квази-правном инструменту, а то се противи духу и слову Анекса 10. и да је то правно скоро неодбрањиво». Смјене којима су прибјегавали високи представници, Периш назива «политичким скалпирањем које је постало уобичајено», а такве одлуке Високог представника «индустријом у успону». Као посебан специјалитет дјеловања ОХР-а, Периш наводи случај када је «Волфганг Петрич, последњих дана свог мандата, 22. и 23. маја 2002. донио 44 одлуке којима је уклонио 12 људи, наметнуо 24 закона и измијенио уставе оба ентитета. Ово је постало дио традиције познате под именом –аеродромске одлуке, јер се сматрало да су потписиване на аеродрому у тренутку одласка високог представника. Када је ријеч о смјенама, недостатак образложења није представљао никакво изненађење: ОХР није имао истражиоце који би могли да испитају наводне прекршаје неког званичника. Понекад је «прави» разлог за смјену о којем се дискутовало у кулоарима ОХР-а, била наводно оптужујућа војна обавјештајна информација али она никада није јасно предочена жртви. Међутим, квалитет међународних обавјештајних информација у послијератној БиХ био је слаб. Војници мировних снага, без одговарајуће обавјештајне обуке, добијали су наређења да прикупљају обавјештајне податке по кафићима и баровима; њихови извјештаји су стављани у досијеа без озбиљне селекције и касније цитирани као божје слово.»

За Ешдауна, Периш тврди да је био «законодавна машина оличена у једном човјеку који је непрекидно употребљавао своја овлашћења да доноси законе којима је стварао нове институције и директно пријетио уклањањем званичника како би натјерао ентитете да се сложе са његовим планом за пренос надлежности на централну владу. Његов приступ је био једноставан: ставити монопол над силом и контролом пореза у руке централне владе и ентитети ће увенути. Зато се усредсредио на реформу правосуђа, војске, пореског система и полиције. Нове државне институције које је створио Ешдаун нису биле својеродне, те зато нису могле да преживе без интензивног међународног надзора. Виши судски и порески званичници у великој мјери су се ослањали на међународне службенике које је именовао Високи представник.»

Најгори удар на Дејтонски споразум и БиХ, био је свакако Ешдаунов план за реформу полиције. Периш пише: «Инсистирање на реформи полиције било је неодрживо у европском контексту, јер мали број демократија има полицијске снаге које су у потпуности под централном контролом. Спровођење закона је по својој природи локална ствар: САД, Њемачка, Велика Британија и Холандија имају значајне полицијске снаге које су под локалном управом и буџетом. У послијератној БиХ, цјелокупна политичка и правна логика се супроставља врсти реформе полиције за коју се залагао ОХР.»

Ту ОХР-ову  реформу  полиције, Периш назива «ПРОЈЕКТОМ СТВАРАЊА КРИЗЕ». Још једна ствар коју је Периш навео, заслужује пажњу међународне заједнице која контролише војне и обавјештајне службе, званичне и незваничне: «Бошњаци се у последње вријеме у тишини наоружавају и припремају да спријече сецесију српске и хрватске државице и распад земље коју с правом осјећају као своју.» За разлику од измишљене сецесије српске и хрватске стране, наоружавање Бошњака није измишљено. Као прилог треба погледати многе сајтове на интернету који отворено позивају на изгон Срба и Хрвата у «њихове државе». У истом тексту Периш позива «Европску унију да спаси своју политику тако што ће интегрисати БиХ не инсистирајући да она прије тога постане централизована држава. БиХ је потребан снажан прилив развојне помоћи коју треба да буде понуђена без политичких условљавања. Америка и Европска унија треба да прихвате БиХ онакву каква јесте. Ово је земља која још увијек није спремна за снажну централну власт. Баш као што су и САД научиле у својим раним данима, снажна централна држава је нешто што захтијева рационалан политички и економски консензус међу различитим народима једне регионализоване државе. Запад треба да буде неутралан, а не неко ко фаворизује једну или другу страну. Бошњаци традиционално подржавају ОХР, јер сматрају да ова организација подржава њихове циљеве.»

Завршавајући свој текст, Периш наводи: «У остваривању циљева за БиХ, међународна заједница се не треба ослањати на дрвеног адвоката у лику међународног колонијалног управитеља. Вријеме је да ОХР коначно затвори врата».

Други службеник међународне заједнице, Томас Милман из Министарства спољних послова Аустрије који је био  главни политички савјетник полицијске мисије у БиХ, детаљно разоткрива позадину ОХР-овог приједлога о реформи полиције у БиХ.

За Милмана нема никакве дилеме, да су три наводно европска принципа, заправо Ешдаунови принципи које је он преко тадашњег европског комесара за проширење, Криса Патена, наметнуо као европске. О томе Ешдаун пише у својој књизи „Плугови и мачеви“: Звао сам Криса Патена и замолио га да Предсједништву БиХ пошаље писмо у којем ће рећи да су реформе које тражимо неопходне за улазак БиХ у Европску унију. Као и увијек, он је то прихватио. Тако сам успио да сломим отпор из Републике Српске.“

Милман прецизно оцјењује Ешдаунову улогу у томе, па каже: «Ешдаун је ставио на коцку будућност европских интеграција у БиХ, што је далеко важније од његове личне репутације. Реформа сектора безбједности задире у саму срж сваког политичког система. Реформа полиције у БиХ није била технички подухват, нешто што се тиче само побољшања безбједности и унапређења полицијског рада. Она подразумијева одлучне промјене у политичком и уставном рељефу БиХ. Начин на који је међународна заједница припремила имплементацију значио је да ће она бити јасна пријетња интегритету Републике Српске. Није било гаранција да неће услиједити слични кораци у другим областима, успркос званичним демантијима, јер је постало јасно да ће реформа полиције створити преседан за непосредне разговоре о уставу. На крају реформа полиције је била полазна тачка за дискусије о будућности државног система и о новој подјели власти између главних чинилаца».

У остваривању личних циљева, Ешдаун је «употребио своје дипломатске контакте како би убиједио Европску унију и НАТО да реформу полиције сврстају међу неопходне услове за чланство. Све је више инструментализовао преговоре о чланству у овим организацијама како би задовољио сопствене циљеве за постизањем реформе. Три принципа које је Ешдаун установио, имали су слабо упориште у полицијској пракси унутра Европске уније, гдје је свега неколико земаља организовало своје полицијске снаге на овакав начин. Нарочито је важно истаћи да швајцарски, белгијски и њемачки модел који су на почетку детаљно разматрани, дефинитивно не прате такав централизовани систем који је био намијењен за БиХ. «

Милман је посебно критичан на формирање Ешдаунове комисије за полицијску реформу. О тој комисији, Милман пише: «Модел је био заснован на довођењу особе са стране као и пратећег особља која би донијела међународну репутацију и кредибилитет, те тако убиједила локалне политчаре да предузму исправне кораке. Радом комисије су доминирали кључни играчи који нису познавали земљу и њену политичку структуру.»

Сада је потпуно јасно шта је био циљ именовања бившег белгијског премијера Вилфреда Мартенса, који је и предсједник Европске народне странке, групације европских народних и конзервативних партија. Милман пише: «С обзиром да Мартенс није детаљно познавао прилике у земљи, Ешдаун и ОХР су све више преузимали све већу контролу над процесом и тиме развластили Мартенса и његов тим, па је Мартенс све више постајао асистент Ешдаунових људи.»

То што је радио ОХР није била опасно само за БиХ, то је била и злоупотреба ауторитета господина Мартенса.             

Даље Милман наводи: «Најважнији спор је био око значаја који имају три европска принципа. И сама Европска комисија је у почетку оклијевала да ова три принципа укључи у своју формулацију услова за позитивну оцјену спремности БиХ да отпочне преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању. Европска комисија је захтијевала побољшања у полицијском систему која укључују и структурне промјене, али није захтијевала тако суштинске реформе какве је замислио Ешдаун, посебно због тога што је било тешко објаснити легитимитет појединих кључних елемената. Само је неколико земаља Европске уније имало систем полиције који је у складу са три «света принципа», а нарочито са оним који се односи на централизовану надлежност над полицијом. Зато Европска комисија никада није била претјерано одушевљена, нити је заузимала тврд став током преговора, али је била дјелимично изманипулисана од стране Ешдауна који је користио и њих да би испунио свој план. Европска комисија никада није била нарочито поносна ни на сценарио обрачуна под називом «или реформа полиције или ништа од Споразума о стабилилизацији и придруживању». Плашили су се да да ће снажан став Високог представника угрозити европску перспективу земље. Зато је Ешдаун морао да искористи сав свој утицај да задржи Европску комисију у свом тиму. На крају Европска комисија је радосно прихватила коначни политички споразум успркос свим његовим недостацима, јер је представљао излаз из готово потпуно пропалих преговора. «

Милман свој текст завршава: «Лекција научена током реформе полиције да ни штап «бонских овлашћења», нити мрква чланства у Европској унији, не може да покрене реформе од врха ка дну, ако за њих не постоји широка подршка у бе-ха друштву.»

На крају овог дијела излагања, искористићу и наводе из текста двојице аналитичара Иницијативе за европску стабилност (ЕСИ). Гералд Кнаус и Кристоф Бендер објавили су текст под насловом: «Најгори у разреду: Како је међународни протекторат омео европску будућност Босне и Херцеговине».

Ова двојица аутора који су веома добри познаваоци ситуације у региону пишу:

«Погрешно управљање реформом полиције

У ствари, данас у БиХ  није у питању ни мир ни територијални интегритет, већ ауторитет међународне мисије, ОХР-а и његовог политичког господара, Савјета за имплементацију мира, који се састоји од 55 земаља и међународних организација који су укључени у мировне операције.

У студији Европске комисије из 2003. стоји да постојање 15 различитих безбједносних агенција за спровођење закона (Федерација, РС, 10 кантона, Брчко, ДГП, СИПА), не представља слабост по себи. У ствари, у извјештају се упућује на примјер Холандије, централизоване државе са 25 регионалних полицијских јединица и једном централном, као и на Швајцарску – федералну државу са 26 кантоналних служби. У извјештају се напомиње да Босни и Херцеговини  на располагању стоје различите организационе опције, које су све у складу са најбољом европском праксом:

• национална полиција;
• модел са двије ентитетске полиције, Брчко дистрикт, СИПА и ДГС али без кантоналних полиција;
•  или модел који је заснован на обрнутој пирамиди – кантони, РС полицијски региони, Брчко, СИПА и ДГП, плус заједничка национална функција за координацију, селекцију, обуку и размјену информација.

Преглед закључује:

Сва три модела имају своје предности и мане. Процјена и коначни избор зависе од тежине која се даје различитим критеријумима – пирамидална структура или обрнуто, интеграција у локалне/регионалне заједнице, рационалност, удаљеност од данашње стварности, итд.

Такође је снажно наглашена важност домаћег власништва над процесом: Општа одрживост текуће реформе јавне безбједности остаће слаба док год не буде снажног локалног власништва над процесом реформи. Ово представља значајан фактор ризика. Међутим, свега три дана након објављивања извјештаја, ОХР је одлучио да може да постоји само један модел за БиХ. Другог јула 2004, Високи представник Педи Ешдаун употребио је своја бонска овлашћења да наметне успостављање комисије за реструктурирање полиције, чији је задатак био да предложи „једну јединствену полицијску структуру под општим надзором министарства или министарстава у Савјету министара“. Комисију су водили странци: предсједавајући и његов замјеник били су странци, њена методологија рада била је да „нема гласања у Комисији“. Предсједавајући води дискусију и дебату након које се постиже консензус. Предсједавајући ће одредити када је Комисија „постигла прихватљив ниво консензуса о неком питању“. Комисија је пратила ОХР и игнорисала анализу ЕУ експерата.

Често коришћен аргумент био је да без реформе коју је зацртала међународна заједница неће бити могућа борба против организованог криминала. Извештај Комисије наводи слиједеће: „ако БиХ није у стању да се ефикасно бори против криминала, то има последице у читавој Европи … Садашња полицијска структура не омогућава овакву борбу“.

Организовани криминал је озбиљан проблем у БиХ, баш као што је то случај и са многим другим земљама у транзицији. Међутим, чак и данас нема доказа да организовани криминал представља проблем који се не може ријешити, а поготово не стоји да БиХ представља пријетњу за Европу. Како је створен овај утисак – чак и у одсуству снажних доказа – може се видјети из дискусије о „путевима дроге“ који пресијецају Балкан, која се водила у интерним документима међународних институција. Интерни извјештај ОХР-а о организованом криминалу, који је подијељен другим агенцијама које раде на терену каже: „Према процјенама Интерпола, 80 процената хероина на западноевропском тржишту долази преко балканске руте која пролази кроз БиХ“.

Ово звучи веома узнемирујуће, али само док не погледамо оригинални Интерполов цитат:

„за кријумчарење хероина користе се два главна пута: балкански пут, који пролази кроз југоисточну Европу, и Пут свиле, који пролази кроз централну Азију. Кључна тачка балканског пута је Турска, која остаје главна позорница за транспорт хероина који је намијењен европском тржишту. Балкански пут је подијељен на три подгрупе: јужну пут пролази кроз Турску, Грчку, Албанију и Италију; централни пут пролази кроз Турску, Бугарску, БЈР Македонију, Србију, Црну Гору, БиХ, Хрватску, Словенију, а затим улази у Италију или Аустрију; сјеверни пут иде од Турске, преко Бугарске и Румуније до Аустрије, Мађарске, Чешке, Пољске или Њемачке.[1]

Значи, према оригиналном извјештају Интерпола, не постоји ни једна земља у региону, уклучујући ту и ЕУ чланице Аустрију, Бугарску и Румунију, која се не налази на главном путу кријумчара дроге!»

Следећи аргумент који је користио ОХР био је да ће реформа полиције учинити полицију у БиХ мање скупом. Комисија за реформу полиције напоменула је у својим закључцима да је „постојећи систем финансијски неодржив у контексту прегломазног јавног сектора БиХ“ Један од циљева реформе био је: „смањење процента укупног јавног расхода који се одваја за полицију у БиХ“ Други циљ је био да „будући систем полиције буде мање компликован, јефтинији и ефикаснији“

Међутим, истинитост ових тврдњи у великој мјери зависи од детаља било какве предложене реформе. Процјене ММФ-а показале су да „када се функције пребаце на државу, њихова цијена драматично порасте“. ММФ је експлицитно упозорио:

Наше процјене говоре да ће умјесто жељених уштеда, замишљена реформа полиције подићи трошкове консолидованих влада ентитета и државе на име полиције за 0.6 процената БДП, и то за стално … Рачун за исплату зарада порашће у опсегу од 1.8 до 2.4 процената БДП-а и остати на том нивоу. Ово представља трајно повећање од 0.6 процентних поена БДП-а. Поред тога, настаће и већи број прелазних трошкова – од исплате отпремнина до куповине нове опреме.

И на крају, ту је и аргумент да би свака реформа полиције осим оне коју је предложио ПИЦ била кршење „европских стандарда“. Функционална анализа бе-ха полиције коју је финансирала ЕУ ово оспорава. Пошто је преведена на локалне језике и дистрибуирана локалним политичарима, они су упознати с њеним аргументима да постоје разне могуће опције (индикативно је, да се ова анализа не може наћи у пропратним документима за реформу полиције на Интернет страници ОХР-а).

Једнако је значајно и оно што је ЕУ тражила од других земаља Југоисточне Европе. Ниједној земљи нису постављени овакви услови, упркос истим проблемима. Када је Македонија потписала свој Споразум о стабилизацији, била је на ивици грађанског рата. Охридски споразум, којим је сукоб окончан, предвидио је да ће шефове локалних полиција бирати локални изабрани званичници, што је корак који је међународна заједница хвалила, јер је полицију учинио одговорнијом грађанима. Када је Државна Заједница Србије и Црне Горе отпочела преговоре о ССП (прије него што се распала), чињеница да није имала никакву полицијску структуру на централном нивоу није сматрана препреком за окончање преговора. Озбиљна реформа србијанске тајне полиције такође није била услов да Србија парафира ССП.

Овај услов очито важи само за БиХ. При томе се занемарује значајан напредак који је у области реформе полиције постигнут последњих година, а термин „европски стандарди“ се схвата онако како то одреде ОХР и ПИЦ, чак и у одсуству кохерентног аргумента.»

Тако пишу Бендер и Кнаус.

ПРИЈЕДЛОЗИ И ИНИЦИЈАТИВЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Свих ових поратних година, већина иницијатива за промјене унутрашњег уређења БиХ, заговарале су њену централизацију и пренос надлежности са ентитета на ниво БиХ. Такве иницијативе и приједлози су најчешће ишли од представника међународне заједнице. Међутим, рукопис тих намјера је био сарајевско-бошњачки. Притом је Дејтонски споразум био приказиван као највећа сметња «свијетлој будућности мултиетничке БиХ».

Увијек сам се супростављао поједностављеним представама и брзим рјешењима. Говорећи на конференцији у мају 2000. године под називом «НАТО и Европска унија у Југоисточној Европи у 21. вијеку» коју је организовао Вилтон парк на Брду код Крања, рекао сам:

«На БиХ се из Европе гледа поједностављено, са два лица: по једнима она је земља вјековне мржње и ма шта чинили то се не да промијенити. Ово становиште нам сугерише да дигнемо руке од ње и ништа не чинимо. По томе је ово становиште у основи неправедно. По другима – БиХ је била мултиетничка оаза на крају историје. Ово становиште нам обећава лака рјешења на бази ничим доказаног идеализма и оптимизма без покрића и тако нас лишава потребне одговорности. По томе је ово становиште политички неодговорно. Између два наведена схватања је огромна провалија. По нама који живимо у БиХ – постоји трећи пут: пут политичког реализма на основу тога што је БиХ била јуче и шта је данас и тога шта може бити у будућности.»

Говорећи о резултатима тада првих пет годиона након рата, рекао сам да је напредак у БиХ видљив и да је за тих пет година урађено више у политичком смислу него на Кипру за 25 година. На том скупу сам се заложио за смањење војних потенцијала у БиХ као процес демилитаризације. Констатовао сам да  ограничени  протекторат у БиХ, треба да буде замијењен одговорношћу домаћих политичких структура које би кроз  демократске процесе уређивали своје различите међусобне интересе и односе. Зато сам осудио захтјеве за ревизију Дејтонског споразума, јер подстичу национализам и сепаратизам и све ствари враћају назад.

Сада поново постављам исто питање: колико су промијењена схватања за ове протекле године ?    

Као иницијативе од стране Републике Српске, које су покретале политичке странке, може се навести Декларацију СНСД-а из 2001. под називом. Босна и Херцеговина заједничка држава народа и грађана. Између осталог, ту је записано:

У политичком и државном смислу Босна и Херцеговина може функционисати као сложена државна заједница, како је то и предвиђено Дејтон-Париским мировним споразумом. Нико нема право својатати себи право да БиХ  прави само на један начин. Право које је установљено Уставом БиХ у циљу заштите виталних националних интереса и кроз ентитетско гласање,  није установљено зарад пуког политичког натезања, нити успоравања изградње међусобног повјерења, већ као трајна гаранција да ниједан народ или ентитет у будућности не може бити надгласан, да нико не може имати мајоритет над другим људима и народима.”

Такође је покренута инцијатива за демилитаризацију БиХ “као услова трајног мира, кроз  смањивање свих војних структура, укидање регрутног састава и увођење професионалног састава, као пут постепене демилитаризације цијеле БиХ. То би истовремено значило и трајно одрицање од рата као политике било кога у БиХ.»

Потом је Народна скупштина Републике Српске усвојила и  ДЕКЛАРАЦИЈУ о стратешким опредјељењима Републике Српске у систему одбране.

Незаобилазан је и приједлог Декларације о уставном развоју,  из 2005., у коме између осталог стоји:

-           Босна и Херцеговина је федерално уређена држава у којој статус Републике Српске као федералне јединице није упитан и не може се оспоравати, нити доводити у питање,

-           Примјена стандарда у области људских права и слобода основ је уставног уређења и не могу се доводити у питања права и слободе која припадају свим грађанима и народима која су призната међународним документима о људским правима и слободама, укључујући и право народа на самоопредјељење до отцјепљења у складу са Повељом Уједињених нација.

-           Интеграција Босне и Херцеговине у Европску Унију интерес је свих народа и грађана и да је у том процесу неопходно очувати унутрашње уређење и специфичности Босне и Херцеговине.»

Коначно, 16. фебруара 2008. Представничком вијећу Парламентарне скупштине БиХ, упућен је приједлог Декларације о одговорности, у којој између осталог стоји:

• БиХ је установљена као сложена држава састављена од два ентитета – Федерације БиХ и Републике Српске, чиме је дефинитивно потврђен статус Републике Српске као државотворног ентитета.
• БИХ је заједничка држава три конститутивна народа – Бошњака, Срба и Хрвата и осталих народа и грађана, а њена уставна структура ће се развијати на основу договора и консензуса као темељних вриједности сваке вишенационалне државе.
• Босну и Херцеговину могу очувати и учинити демократском и просперитетном само њени народи и грађани, непосредно и путем дијалога политичких представника изабраних на слободним и демократским изборима. Само тако усаглашена рјешења су гаранција њихове проводивости. То подразумијева престанак институције Високог представника и потпуно прерастање у Специјално представништво Европске уније.
• Европска унија је за Босну и Херцеговину не само политички циљ, већ услов дугорочне стабилности, па је у складу с тим незамјењива улога европских институција кроз разумијевање и сваки вид подршке . Европска будућност Босне и Херцеговине гради се сарадњом, толеранцијом и разумијевањем, без условљавања и наметања рјешења било коме и од било кога.
• Опредијељени смо за трајан мир у БиХ и у складу с тим тражимо останак контингента европских војних снага на тлу БиХ, до њеног чланства у Европској унији, као непристрасну гаранцију за све становнике БиХ.

За наше приједлоге који су били у функцији потрђивања Босне и Херцеговине у складу са Дејтонским споразумом и Повељом Уједињених нација, нисмо добијали подршку странака које су имале већинску подршку других народа у БиХ, као ни јавну подршку страних званичника. На нашу спремност да градимо међусобно повјерење, умјесто очекиваног разумијевања, добијали смо нападе, оспоравања и сталне захтјеве за укидање Републике Српске као геноцидне творевине. Умјесто заједничке изградње БиХ у складу са Дејтонским споразумом, како је предлагано из Републике Српске,  на дјелу је била разградња БиХ, нападом на њен уставни поредак, понајвише од политичких чинилаца из редова Бошњака.  

Крајње је вријеме да БиХ од објекта међународне политике,  постане активан чинилац и учесник међународних односа и процеса који се тичу њене будућности и регионалне стабилности. У остваривању пута за БиХ, а након 17. јуна ове године када смо и званично ступили у уговорни однос са Европском унијом, можемо извјесније ићи без ослањања на ОХР као дио ратне прошлости БиХ. Видљиво је у последње вријеме да је ОХР умјесто да одговорно охрабрује инструменте самоодрживости БиХ, стварао инструменте властите одрживости. Притом му није била ни страна инструментализација институција БиХ. То  БиХ све више удаљава од стварања међусобног повјерења и одрживости. Иако Бошњаци највише својатају ОХР, очекујући укидање или бар развлашћивање Републике Српске, остајање ОХР-а је заправо највише на штету њих самих. Одржавање заблуде да ће међународна заједница, читај ОХР, направити грађанску државу, донијети нови устав и тиме поништити «геноцидну творевину», краде вријеме свима.   Сигурно је да се у БиХ не може наметати једностран модел унутрашњег уређења, па зато очекујемо да бошњачки политичари схвате потребу споразумијевања и одустану од ексклузивитета својих унитаристичких и централистичких рјешења и модела, те константног изазивања унутрашњих криза путем лобирања утицајних међународних кругова за своје искључиве идеје: Када добију јасан одговор из Републике Српске да то није у њеном интересу, а уз то је супротно Дејтонском споразуму, онда од тога праве аргумент за наводну опструкцију од стране Републике Српске. Не може Република Српска правити компромис са собом, тако  што ће пристајати на захтјеве за пренос надлежности.

Несумњиви напори, труд и средства  које је свих ових година улагала међународна заједница, донијели су значајне резултате. Обавеза је домаћих актера да својом вољом и међусобним разумијевањем, у складу са Уставом, то баштине као капитал за будућност. Резултати које су пројектовали поједини страни званичници у циљу властитог промовисања, нису остварени, јер су нереални. Наставак такве праксе унедоглед, више води распаду БиХ, него њеном опстанку. Такво дјеловање страног фактора у БиХ,  урушава не само шансу за стабилну БиХ, већ руши и кредибилитет међународне заједнице. То руши и све оно добро што су многи појединци, организације и стране владе, учиниле за БиХ и њене грађане. Зато нам не треба таква политика силе, пријетњи, наметања и мијешања у унутрашње ствари БиХ.  Тако се  не може градити ниједна држава, која претендује да буде стабилна. Као што није могућа држава по замисли Хариса Силајџића и других, за које је Република Српска кривац за све. Да подсјетим да је крајем прошле године Харис Силајџић изјавио по повратку из САД, да му је у два наврата речено: Ако је такво стање у БиХ како га представљате, зашто се онда не разиђете ?

Босна и Херцеговина је прије свега демократско питање, потом економско, а онда и европско питање. Европској унији нису потребне ноћне море када БиХ једног дана буде пуноправни члан. Зато договори из предприступног времена, могу бити само резултат демократског унутрашњег дијалога и одлука надлежних институција уз поштовање Устава. Оно што је наметнуто, нема сврху и кад-тад ће бити још већи проблем. БиХ као економско питање,  изискује стабилност ради привлачења страних улагања и развоја, те побољшања животног стандарда. То је пут  којим иде Република Српска, а Федерација заостаје заробљена ратном прошлошћу и неријешеним уставним положајем Хрвата. Остваривање демократије и економског развоја, као последица и резултат, сигурније ће нас водити ка  Европској унији. Шта нам остаје мимо ова три правила: демократија, економија, Европска унија ? Остаје стварање некорисних илузија. Од илузија се не живи и не напредује.   

Република Српска нема скривене политичке намјере, нити нелегалне циљеве. Наше дјеловање је окренуто поштовању Дејтонског споразума и изградњи мира и стабилности у БиХ и региону. Као демократски изабрана власт, имаћемо и демократске одговоре, ако други покушају другачије. Притом мислим и на «ловце у мутном» који би да искористе заокупљеност међународне заједнице великим проблемима у сукобљеним регионима и глобалним кризама, да би овдје водили своје личне ратове против стабилности у БиХ, зарад својих каријера. Нико неће направити каријеру дјелујући супротно међународном Дејтонском уговору, нити производњом кризе у БиХ.

Да кажем и ово: Познато је колико су САД пружале подршку опстанку Југославије, за разлику од неких других земаља. Али и то има граница. Навешћу изјаву Џејмса Бејкера, тадашњег америчког државног секретара који  је прије распада Југославије, приликом посјете Београду средином 1991. године рекао: „Иако смо склони јединству Југославије, нећемо прихватити силу у циљу њеног очувања. Немојте тјерати САД да бирају између јединства и демократије, јер ћемо ми увијек изабрати демократију“.

Само одговоран приступ уз уважавање реалности, омогућиће да се у БиХ ствара јединство засновано на помирењу, повјерењу и заједничким интересима. Право је слободних људи да имају став, а обавеза је власти којој је народ дао повјерење, да искаже и народни став и заштити његове легитимне интересе, не угрожавајући никога другог.

На крају, цитираћу британског политичког мислиоца који је живио у 18. вијеку, у вријеме које се означава као раст стабилности. У својим Политичким есејима, Дејвид Хјум пише: «Владари морају да прихвате људе онакве каквима јесу и не смију настојати да спроведу било какву насилну промјену у њиховим начелима и начину размишљања. Потребан је дуг временски период и низ различитих случајности и околности, да би се извеле велике револуције, које уносе толико много промјена у људске односе. Што су принципи на којима се одређено друштво заснива мање природни, то ће законодавцу бити теже да их изграђује и оплемењује. За њега би било најбоље да прихвати природну склоност свог народа и настоји да уведе она побољшања која је он у стању да прими».

---