Тек што је брдо изашло иза сунца, кревет скочи из пространог чиче, стави главу на капу и тако даље је ишла прича из читанки, по којој је све било изокренуто у односу како јесте. Некако на ту изокренутост подсјећа поратно дјеловање бошњачких политичара, исламске заједнице, медија и већине оних који кроје јавно мњење у Бошњака.
Стално се покушава избрисати чињеница: да би Босна и Херцеговина уопште данас и постојала, у Дејтону је састављана од два већ постојећа ентитета. То се упорно изокреће причом о хиљадугодишњој малтене непрекидној босанској државности, иако од средњовјековних хришћанских држава на њеном тлу, БиХ никада и није била држава. Од турске и аустроугарске окупације и анексије, преко Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па затим прве и друге Југославије, нигдје није било БиХ као државе. Референдум без српских гласова почетком 1992. године одвео је ту југословенску републику у сецесију и крвави рат. Такав нелегитимни референдум није могао ни створити државу која би имала територију, власт и народ. Ни међународно признање такве творевине, недовршене у сваком погледу, није то измијенило, па је никад легално и легитимно успостављена крња Република БиХ трајала четири године без власти на територијама које су држали Срби и Хрвати. Тако је било све до Дејтона и тек је након тога успостављана БиХ на цијелој територији авнојске БиХ која није била држава.
Зато би било за очекивати рационалан приступ и унутрашње признавање Дејтонског споразума, који једино омогућава постојање БиХ у авнојским границама. Тај споразум јесте зауставио рат, али је, за разлику од других мировних споразума, створио и анексе и Устав као механизме функционисања сложене и вишенационалне државе састављене од два ентитета и три народа. Па ипак, за неке бошњачке структуре, Дејтон је само привремена категорија коју преносом надлежности с ентитета на ниво БиХ треба изблиједити до непрепознатљивости, па ће онда сви проблеми бити ријешени - од економске кризе до прљаве Миљацке која тече кроз центар Сарајева. Каткад таквима није довољна неуставна ревизија међународног уговора, већ се отворено тражи укидање Републике Српске уз оптужбе за агресију, геноцид, етничко чишћење. И све то се пришива Србима, којих је у рату погинуло, према процјенама, око једне трећине од укупно близу сто хиљада жртава. Испада да су Срби, који живе на простору БиХ прије него што су уопште постојали Бошњаци, сами на себе извршили агресију, сами себе убијали и протјеривали. Данас су криви што не прихватају бошњачку истину о протеклом рату. Испада да Срби не смију ни говорити ни обиљежавати бројна стратишта на којима су страдали српски цивили и заробљеници, а за које се и дан-данас најчешће констатује - за ове злочине још нико није одговарао.
По међународном праву, Република Српска је као потписница свих анекса мировног споразума стекла и неотуђиво право да инсистира на Дејтонском споразуму и Уставу БиХ, све док не буду промијењени у легалној процедури. Република Српска то и чини. А онда се ствар изокреће - они који руше Дејтонски споразум и тиме руше једино могућу БиХ оптужују Републику Српску за антидејтонско понашање, за рушење државе, за блокаду реформи. Само зато што тражимо оно што је по Уставу БиХ и по међународном праву. У оптуживању Републике Српске не бирају се ријечи ни средства, а за такво лобирање по свијету не фали ни пара, које су пристизале с исламских страна заједно с муџахединима.
Својих суверених права, која су јој призната међународним уговором уз гаранцију и свједочење најважнијих свјетских сила, Република Српска неће се одрећи. Зато не може бити промјене Устава БиХ којим би се укинуло ентитетско гласање, јер је то правна гаранција да се Републици Српској не би дешавало оно што се стално дешава Хрватима у Федерацији БиХ. Очигледна су настојања да се цијела Федерација побошњачи, како то каже Драган Човић. Исти план је и за цијелу БиХ. Укидање ентитетског гласања би била суштинска промјена уставног уређења, чиме би се укинула и БиХ која је тек у Дејтону састављена као једна држава.
У бошњачким федералним медијима рат никада није ни престао, јер су и данас Срби и Хрвати - четници и усташе, фашисти и нацисти. Тешко се сјетити да је ишта позитивно написано и приказано о Републици Српској, њеним институцијама, пословним подухватима, људима. Свакодневно се лаже и подмеће, а све што се дешава у Републици Српској у тим медијима се приказује као криминал, отимање имовине која припада БиХ, кршење права несрба. Уз то иде и призивање рата, да се докрајчи Република Српска. Чак и оно што за сваког разумног човјека мора бити позитивно, код њих је злонамјерно, злурадо, изокренуто. Примјер изградње основне школе у Палама, која ће растеретити постојећу школу, за "Дневник" Федералне телевизије је прилика да коментарише назив школе, која је започета као заједничка иницијатива са Владом Србије, па отуд назив школе "Србија". Свој прилог новинар завршава ријечима да би се ускоро школа могла звати - Велика Србија. Када не може у бијесу за нешто добро и корисно наћи замјерку, онда га макар умрља измишљотином. Након свечаног отварања школе уз присуство предсједника Србије Бориса Тадића, још горе. Од ситних пакости до захтјева Хариса Силајџића за оцјену уставности назива школе.
Свугдје је политика и географија. Па БиХ се граничи са двије државе које су матице два од три конститутивна народа. Србија и Хрватска су неодвојиви и неизбрисиви дијелови идентитета Срба и Хрвата који живе у БиХ. Они се не могу идентификовати са саудијским и иранским центрима, исламским банкарством и шеријатским браковима, што је све одавно дио сарајевског бошњачког друштва. Шта год Борис Тадић рекао подржавајући интегритет БиХ, наравно уз захтјев за поштовање Дејтонског споразума, бошњачки круг дочека на нож. За Дејтонски споразум веле да им је лудачка кошуља коју треба збацити. Праве се луди и упорно настављају да се понашају антидејтонски, а од Срба очекују да буду збуњени. Нема више те приче и ту не помаже ни ОХР, који је углавном био у функцији разградње Дејтона, како се тиме и сада хвали Педи Ешдаун.
Када кажем да не желим живјети у њиховој БиХ, већ у оној створеној Дејтонским споразумом, ја сам легалиста и не понашам се антидејтонски. Притом као премијер и предсједник најјаче странке, штитим и легитимне интересе Републике Српске и Срба као једног од конститутивних народа. Те ставове нећу мијењати без обзира на хајку и наручене кривичне пријаве. Кад год Република Српска направи позитиван искорак који је по логици ствари везана и за њену власт - успјешна приватизација "Телекома" и нафтне индустрије, изградња административног центра, зграде РТ РС, путева, онда иде лавина подметања, оптужби, пријетњи судским прогоном, безочних лажи. Пред почетак разговора о уставним промјенама крене прича о хапшењима Додика и Човића. Тако се не прави заједничка држава и не ствара се међунационално повјерење. Од тога највише штете има бошњачки народ, кога упорно држе у заблуди да је једина жртва и једини губитник и да се то мора намирити уз притисак ОХР-а и међународне заједнице. У томе сви губимо, јер су се сусједне државе окренуле економији и интеграцијама. Зато сам и предложио мораторијум на политичке теме, не би ли спласнуле тензије и да би се енергија усмјерила на животне теме. Не прихвата се и тиме се даје одговор.