Стандарди за равноправност полова, односно родну равноправност представљају опште принципе и предуслове утемељене у обавезујућим и препоручујућим међународним и домаћим нормативно-правним документима, којима се регулише увођење, унапређење и постизање родне равноправности у свим развојним процесима друштва. Према Препоруци бр. 17 (2007) Одбора министара Савјета Европе земљама чланицама, дефинисани су ови стандарди и елементи који показују политичку вољу и преданост за остваривање ових стандарда и односе се на ратификацију и усвајање релевантних нормативно-правних докумената, доношење и спровођење планова за дјеловање ради испуњавања обавеза дефинисаних законима и другим прописима, анализе стања, праћење и оцјену напретка и тако даље.
А. Општи стандарди
1. Родна равноправност као принцип људских права и одговорност влада
Родна равноправност је принцип људских права и женских људска права су неотуђиви, интегрални и недјељиви дио универзалних људских права. Родна равноправност је такође услов за постизање друштвене правде и sine qua non демократије.
Прихватање ових принципа подразумијева не само укидање свих облика дискриминације, правних или неких других, на основу пола, већ и испуњавање бројних других захтјева који се морају посматрати као квалитативни показатељи политичке воље за постизање суштинске родне равноправности или de facto равноправности.
2. Родна равноправност као брига и одговорност друштва у цјелини
Родна равноправност није питање жена већ се тиче и мушкараца и утиче на друштво у цјелини. Осим што је услов демократије и друштвене правде, родна равноправност је такође и јавно добро, које обезбјеђује друштвене, политичке и економске користи за појединце/појединке и друштво у цјелини.
Чак и ако владе носе примарну обавезу и посебно су одговорне за промовисање родне равноправности и оснаживања жена, сви други друштвени актери, јавни и приватни, и сви сектори културног, економског, друштвеног и политичког живота су такође одговорни и морају бити укључени у стремљење ка и постизање родне равноправности, као заједничке одговорности, и у процесе друштвених и културалних промјена које оно захтијева.
3. Преданост, јавност и одговорност у постизању родне равноправности
Пошто је родна равноправност услов демократије и људских права, владе земаља чланица имају јасну и неодложну обавезу да укину дискриминацију и остваре родну равноправност. Преданост и јавност приликом усвајања, спровођења и оцјене политика родне равноправности су захтјеви које владе морају слиједити; оне такође морају бити одговорне за резултате ових политика.
4. Ратификација значајних споразума и спровођење свих релевантних међународних правних инструмената
Међународни правни инструменти о људским правима уопште и посебно они који се односе на пуно уживање људских права жена и дјевојчица су фундаментални и императивни основ и оквир за националне политике за укидање дискриминације по основу пола и промовисање родне равноправности. Њихова ратификација је први одлучујући корак према овим циљевима и њихово пуно спровођење мора се обезбиједити и стално пратити и оцјењивати.
Основни међународни инструменти у овом смислу могу бити опште природе, као Међународни споразум о економским, социјалним и културним правима и Међународни споразум о грађанским и политичким правима, чији Члан 3 препознаје да жене и мушкарци имају једнака права установљена споразумима; Европска конвенција о људским правима и измијењена Европска социјална повеља које имају сличне одредбе у Члану 14, односно Члану Е; Протокол бр. 12 Европске конвенције о људским правима, који слиједи исти принцип али проширује ову заштиту на свако право установљено законом; или измијењена Европска социјална повеља која, у Члану 20, прописује хитну забрану дискриминације по основу пола у запошљавању и избору занимања.
Други инструменти, умјесто суштинских одредби које се односе на све, интегришу принципе недискриминације по основу пола / родну равноправност на систематски начин кроз текст, као што је то случај са Конвенцијом Савјета Европе о дјеловању против трговине људским бићима.
Коначно, други инструменти као УН Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена (CEDAW), иако свеобухватни у намјери, посебно се усмјеравају на материју дискриминације жена и постизање суштинске родне равноправности у различитим секторским подручјима на основу одредби које се односе на све, као што су оне које садрже чланови 1 - 5 CEDAW.
5. Усвајање и дјелотворно спровођење законодавства о родној равноправности и уградња родне перспективе у законодавство у свим областима
Национално законодавство о родној равноправности је неопходан основ за дјелотворне мјере јавних политика за промовисање родне равноправности и укидање дискриминације по основу пола, као и основни инструмент за повећање свијести о родној равноправности. Владе треда да дају предност развоју, усвајању и спровођењу дјелотворног националног законодавства о родној равноправности, те уградњи родне перспективе у све области управљања, и у законе и у политике.
6. Укидање сексизма из језика и промоција језика који одражава принципе родне равноправности
Језик има фундаменталну улогу у формирању друштвеног идентитета појединаца и појединки и има узајамно дејство са друштвеним ставовима и културом. Употреба језика, у којем се присуство, једнак статус и улоге жена и мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вриједношћу и достојанством, је и суштински аспект родне равноправности и приступ постизању суштинске равноправности.
Дјеловање земаља чланица мора бити усмјерено на промовисање употребе несексистичког језика у свим секторима, нарочито у јавном сектору и на свим нивоима и у свим облицима образовања и у медијима.
Б. Стандарди у посебним подручјима
Постизање суштинске родне равноправности захтијева усвајање, без одгађања, проактивних политика које ће гарантовати спровођење постојећих законских одредби и норми у посебним подручјима грађанског, политичког, економског, друштвеног и културног живота.
Прогресивно остваривање циљева родне равноправности, и de jure и de facto, мора се редовно пратити и процјењивати. Ово укључује процес који захтијева израду и употребу алата и инструмената, укључујући квантитативне и квалитативне показатеље, за оцјену промјена и мјерење напретка у постизању захтијеваних стандарда у свим сферама јавног и приватног живота.
Важно је напоменути чињеницу да су мјере и политике у различитим посебним подручјима комплементарне међусобно, често иду преко различитих секторских подручја и стога се морају спроводити истовремено. На примјер, мјере у подручју образовања и обука, укључујући стручне и техничке обуке, утичу на ситуацију жена и мушкараца на тржишту рада и њихове могућности у друштвеном и политичком животу. Слично томе, мјере чији је циљ повећање квалификација ради уласка на тржиште рада имају одлучујући утицај на права на социјалну заштиту. Исто тако, мјере чији је циљ уравнотежено учешће жена и мушкараца у политичком и јавном животу су средство за демократичније друштво и одговорно управљање.
1. Приватни и породични живот
Жене и мушкарци у једнаки у достојанству у правима у свим сферама, укључујући приватни и породични живот. Друштвени значај материнства и очинства и улога оба родитеља у подизању дјеце морају се узети у обзир како би се осигурало да се и женска и мушка људска права у пуној мјери и једнако поштују. Владе треба да промовишу једнаку подјелу задатака који се тичу породичних одговорности и да осигурају да ове породичне одговорности не буду основ за дискриминацију.
2. Образовање, наука и култура
Избори и постигнућа у образовању утичу на професионалне каријере жена и мушкараца и на благостање њиховог индивидуалног и породичног живота, као и на њихов живот у друштву. Владе имају обавезу да промовишу приступ образовању као право дјевојчица једнако као и дјечака, жена као и мушкараца, на равноправној основи, на свим нивоима образовања, цјеложивотног учења, науке, истраживања и културе.
Једнаке могућности у вези са образовањем, науком и културом су од суштинске важности за бољи људски и економски развој и представљају покретачку снагу друштвених промјена. С друге стране, једнак приступ жена високим квалификацијама није само основно право, већ и средство за уравнотеженије друштво и за постизање родне равноправности.
3. Економски живот
Једнаке могућности на тржишту рада и у економском животу, економска независност и могућност за утицај на структуре економског одлучивања су од животног значаја за постизање родне равноправности. Још увијек постоје знатне разлике између мушкараца и жена у овом погледу.
Жене мање учествују у плаћеном раду, чешће раде на пола радног времена, њихова просјечна плата је стварно нижа него плата мушкараца и принцип једнаког плаћања за рад једнаке вриједности се не поштује увијек у потпуности. Надаље, жене су слабо заступљене у доношењу економских одлука, било у формулисању јавних, економских и финансијских политика, било у приватном сектору, као предузетнице или на мјестима одлучивања у економском животу уопште.
Родни јаз у времену које се користи за плаћени и неплаћени рад, због стереотипних родних улога, неједнака подјела породичних одговорности и недовољне службе за бригу, као и постојаност родно сегрегираног тржишта рада, су важна објашњења ове ситуације, на коју се владе морају усмјерити.
4. Политички и јавни живот
Учешће у јавном и политичком животу је основно грађанско право и морају га уживати и жене и мушкарци на основу паритета. Уравнотежено учешће оба пола на свим нивоима политичког и јавног живота, укључујући ниво одлучивања, је стога предуслов људских права који може осигурати боље функционисање демократског друштва.
Постојање и редовно функционисање паритетне демократије је такође гаранција да ће интереси и потребе жена и мушкараца бити у пуној мјери узети у обзир у изради јавних политика и управљању друштвом. За постизање циља равноправног учешћа жена и мушкараца, минимално учешће од 40% било ког пола се сматра паритетним прагом којег треба постићи.
5. Помирење приватног/породичног живота и професионалног/јавног живота
Родни стереотипи и строга подјела родних улога утичу на друштвене моделе који теже да виде жене као већим дијелом одговорне за породични и приватни живот (у подручју неплаћеног рада) и мушкарце у јавној сфери и професионалном раду (у подручју плаћеног рада). Оваква подјела води постојаности неједнаке расподјеле домаћих и породичних одговорности, што је један од главних разлога дискриминације жена на тржишту рада и њиховог ограниченог друштвеног и политичког учешћа.
Уравнотежено учешће жена и мушкараца у професионалном/јавном животу и приватном/породичном животу је, дакле, кључно подручје за родну равноправност и од суштинске је важности за развој друштва. У другу руку, помирење рада и јавног живота са породичним и приватним животом, промовисање самоиспуњења у јавном, професионалном, друштвеном и породичном животу, је предуслов за садржајан квалитет живота за све, жене и мушкарце, дјевојчице и дјечаке, и за пуно уживање људских права у политичкој, економској, културној и друштвеној сфери.
6. Социјална заштита
Социјална заштита је основно људско право и начин за дјелотворно промовисање друштвеног јединства. Међутим, жене су често на штети у овом погледу, због бројних фактора повезаних са њиховом ситуацијом на тржишту рада и различитим степенима друштвене рањивости по основу традиционалних родних улога и друштвених норми. Послови са нижим квалификацијама, ниже плате, краће професионалне каријере или дуже паузе у каријери са негативним посљедицама на лично право на пензију су међу факторима који воде ка овој ситуацији. Додатне потешкоће могу настати из традиционалних ситуација гдје жене немају лично право на социјалну сигурност, већ су зависне од права својих супруга/партнера. Индивидуализација права би стога била погоднији систем у смислу родне равноправности.
Повећан ризик од сиромаштва може посебно погодити одређене категорије становништва гдје су жене често већина: незапослени, самохрани родитељи, стари људи који живе сами и породице са више издржаваних чланова. Надаље, сиромаштво и материјална лишавања су често спојени са немогућношћу пуног учешћа у друштвеном животу као резултат неадекватног приступа запослењу, образовању и обукама, смјештају или здравственој њези.
У планирању и спровођењу политика социјалне заштите, одговорност влада је да у пуној мјери узму у обзир специфичну ситуацију жена и мушкараца на тржишту рада и друштву у цјелини, као и њихове тренутне друштвене одговорности, како би гарантовале формалну и суштинску равноправност за оба пола у приступу и уживању права на социјалну заштиту.
7. Здравље, укључујући сексуална и репродуктивна стања
Једнако право жена и мушкараца на здравље, укључујући сексуално и репродуктивно здравље, обухвата многа друга људска права која су препозната у међународним споразумима и документима о људским правима и која жене и мушкарци морају уживати на једнакој основи.
На здравље жена и мушкараца јасно утиче њихов биолошки пол. Међутим, друштвено конструисане родне улоге и родне неравноправности такође имају велики утицај на благостање. На разлоге за ова одступања и, сходно томе, различите потребе жена и мушкараца у вези са њиховим биолошким разликама и друштвеним контекстом, мора се обратити пажња у обезбјеђивању здравствене његе током живота, од малих ногу до старости.
Родна равноправност захтијева да се женама и мушкарцима дају једнаке могућности да остваре своје потенцијале за здравље, укључујући једнак приступ услугама и квалитету његе.
Ово даље подразумијева да се здравље жена и мушкараца мора сматрати једнако вриједним и да и жене и мушкарци морају имати неприкосновено право да одлучују о свом тијелу, укључујући сексуална и репродуктивна стања. Овакво сазнање мора се одражавати у развоју, спровођењу, приступу, праћењу и оцјену услуга здравствене његе и у приоритетима истраживања.
8. Медији
Медији у модерним друштвима имају неизмјерни потенцијал за друштвену промјену, јер могу или ометати или убрзати структуралну промјену ка родној равноправности.
Истовремено поштујући у пуној мјери независност медија и слободу изражавања, државе треба да подстичу дјелотворне мјере како би осигурале да се родна равноправност, као принцип људских права, поштује у медијима, у складу са друштвеном одговорношћу која је повезана са моћи коју они имају у модерним друштвима.
9. Насиље над женама
Насиље над женама се дешава код нас у различитим облицима, као што су силовање и други облици сексуалног насиља, физичко и психолошко насиље унутар и ван породице и породичне заједнице, сексуално узнемиравање, насиље у сукобима и постконфликтним ситуацијама, насиље у институционалном окружењу, непоштовање слободе избора који се тиче репродукције, сакаћење женских гениталија, злочини у име части, присилни и рани бракови и, уопштено, традиционалне праксе штетне по жене и дјевојчице.
Насиље над женама је једно од најозбиљнијих кршења људских права и основних слобода жена и препрека је уживању ових права и слобода. Надаље, насиље над женама је губљење капацитета и ресурса за економски и друштвени развој; оно је такође један од начина на који се жене присиљавају на подређен положај у односу на мушкарце и стога је одлучујућа запрека постизању родне равноправности.
Спречавање и укидање насиља над женама је суштинска компонента у заштити пуног уживања људских права жена и предуслов за постизање родне равноправности.
10. Трговина људским бићима
Кршења одређених људских права, укључујући дискриминацију по основу пола, су и узрок и посљедица трговине људским бићима. Овај нарастајући феномен је специфична манифестација насиља и модерни облик ропства који доводи до озбиљних кршења људских права и злочин је против достојанства и интегритета људских бића. Заштита људских права мора стога бити оквир за сва дјеловања против трговине људским бићима.
Жене и дјевојчице су често дискриминисане и њихова људска права се крче чак и прије него што постану жртве тргоцине, зато што се чешће суочавају са маргинализацијом, сиромаштвом и незапосленошћу него мушкарци. На неједнакости између жена и мушкараца мора се систематски обратити пажња у развоју и спровођењу акција против трговине људским бићима.
11. Сукоби и постконфликтне ситуације
Процијењено је да жене и дјеца чине 80% избјегличког становништва на свијету. Они су посебно рањиви у конфликтним ситуацијама; дјелотворна заштита им мора стога бити обезбијеђена у тим ситуацијама, и у оружаним и у другим сукобима и страној окупацији. Њихов глас мора се чути у спречавању и рјешавању сукоба и њихове специфичне потребе морају се рјешавати у постконфликтној изградњи.
Учешће жена у спречавању и рјешавању сукоба на нивоима доношења одлука мора стога бити повећано, јер жене могу дати значајан допринос, нарочито у изградњи мира и спречавању даљих оружаних сукоба. Њихово учешће у одлучивању у институцијама и механизмима за спречавање, управљање и рјешавање сукоба, укључујући мировне преговоре и демократизацију друштва након сукова не смије пасти испод 40%, што се сматра паритетним прагом.
12. Специфичан положај рањивих група изложених вишеструкој дискриминацији
Одређене групе жена, због комбинације њиховог пола са другим факторима, као што су раса, боја коже, језик, политичко или друго мишљење, национално или друштвено поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или неки други статус, су у посебно рањивом положају. Поред дискриминације по основу пола, ове жене су често истовремено подложне једној или неколико других врста дискриминације.
Владе стога морају посветити посебну пажњу специфичним потребама које жене из ових група имају за заштиту од дискриминације и позитивне акције за остваривање de facto равноправности.
Извор:
Council of Europe. Recommendation Rec(2007)17 of the Committee of Ministers to member states on gender equality standards and mechanisms adopted on 21 November 2007 and explanatory memorandum: https://wcd.coe.int/wcd/ViewDoc.jsp?id=1215219&Site=CM&BackColorInternet=C3C3C3&BackColorIntranet=EDB021&BackColorLogged=F5D383.asp